Skup akcija, aktivnosti, unutar preduzeća ili bilo koje ustanove, koje se obavljaju radi vođenja poslova u okviru strategije i politike donete od strane rukovodilaca.
Razlikuju se dva značenja: 1) udeo koji svaki učesnik u akcionarskom društvu ima u imovini društva (njegov osnovni udeo); 2) isprava pomoću koje njen imalac stiče pravo učešća u raspodeli dobiti akcionarskog društva (dividende). Osnovni kapital društva podeljen je na akcije čija je najniža nominalna vrednost određena zakonskim propisima. Maksimalna nominalna vrednost se određuje statutom društva, odnosno ugovorom zaključenim između učesnika u društvu. Pod pojmom akcija najčešće se podrazumeva isprava koja se izdaje učesniku društva koji uplati svoj udeo i na osnovu koje se stiče pravo kako na učešće u organima upravljanja društva tako i u raspodeli njegove dobiti. Akcije se izdaju, po pravilu, u obliku hartija od vrednosti koje glase na ime ili na donosioca. Moguće je i izdavanje akcija po naredbi. Pravilo je da se akcije mogu prenositi bez obzira kako je vlasnik određen. Akcije se dele: 1) s obzirom na vreme kada se izdaju, na : a) privremene (obično se izdaju prilikom osnivanja društva, i traju sve dok imalac takve akcije ne uplati u potpunosti određenu svotu na ime svog udela u društvu, nakon čega se privremene akcije povlače i zamenjuju se stalnim) i b) stalne; 2) s obzirom na sadržinu prava koje daju imaocima, na: a) obične (imaoci ovih akcija uživaju prava koja su statutom predviđena za sve učesnike društva) i b. prioritetne (imaoci ovih akcija imaju izvesne privilegije u odnosu na ostale učesnike; obično imaju pravo na veću dividendu, pravo da prvenstveno oni budu birani u organe upravljanja društva i sl.; izdaju se najčešće prilikom povećavanja osnovnog kapitala društva, a obično su namenjene novim akcionarima). Akcije se međusobno razlikuju i po broju glasova koji pripadaju imaocima prilikom donošenja odluka u organima društva. Sa stanovišta vlasničkog rizika, akcije su rizičniji finansijski instrument od obveznica, jer akcionarsko društvo prvo mora da isplati kamate na izdate obveznice, pa tek onda da raspodeljuje dividende. Međutim u uslovima inflacije akcije su manje rizični finansijski instrumenti. Akcije imaju varijabilnu dividendu koja zavisi od visine dobiti preduzeća. Tržišna cena sigurnih akcija je njihova sadašnja vrednost, koja je dobijena na osnovu diskontovanja budućih prihoda od akcija po odgovarajućoj stopi prinosa. Tržišna cena rizičnih akcija sadrži pored sigurnih prinosa i premiju za rizik, koja raste sa povećanjem rizika. Random walk (slučajni ili nesigurni hod) je naziv za kretanje tržišnih cena akcija; dnevno kretanje cena akcija deluje haotično i nepredvidivo, ali opšti indeks cena akcija (npr. Dow-Jones indeks) pokazuje uzlazno kretanje na dugi rok. Koeficijent koji meri stepen rizičnosti svake akcije naziva se beta koeficijent; on predstavlja odnos između rizičnosti date akcije i opšteg nivoa rizičnosti celog tržišta akcija i procenjuje se uobičajenim statističkim metodama. Akcije mogu biti osnivačke i nove; nove akcije se emituju radi povećanja kapitala akcionarskog društva. Jednom izdate akcije nikada se ne povlače sa sekundarnog tržišta akcija tako da je obim novih deonica relativno mali u odnosu na njihov ukupan iznos. Akcionar je fizičko ili pravno lice koje je vlasnik akcija u akcionarskom društvu i koje kao takvo vrši svoja imovinska i korporacijska prava u akcionarskom društvu; kupovinom akcija stiče pravo na prisvajanje dividendi i rezidualni je poverilac neto imovine akcionarskog društva.
Akcije čiji se vlasnik (imalac) smatra nepoznatim i
neodređenim akcionarem (imalac nije poimenično naveden). U slogu akcije mora
biti naznačeno da njen donosilac ima sva prava predviđena odlukom o izdavanju
akcija i statutom akcionarskog društva. Vlasnik ove akcije može da zahteva
isplatu objavljene dividende, kao i ostvarivanje svih drugih prava koja proističu iz
vlasništva nad tom klasom akcija. Prenose se bez ograničenja – prostom
predajom iz ruke u ruku, za šta je potreban samo običan dogovor, te su zbog
toga veoma pogodne za trgovinu. Pretpostavlja se da su imaoci ovih akcija
njihovi zakonski vlasnici, dok se ne dokaže suprotno. Razlikuju se prema
serijskom i kontrolnom broju. Ako akcionarsko društvo izdaje više serija akcija na
donosioca, onda se one mogu razlikovati i prema broju serije, ali i po
nominalnom iznosu na koji glase.
Izdaju se na ime njihovog vlasnika (imaoca) i u njima je
navedeno ime ili firma, mesto stanovanja i zanimanje vlasnika. Ti podaci se
moraju uneti u knjigu akcionara akcionarskog društva (akcionarsku knjigu).
Osnivačke akcije se najčešće izdaju kao akcije na ime, ali nije obavezno. Akcije
na ime mogu glasiti samo na jedno lice, pravno ili fizičko, kada pravo koje je u toj
akciji zagarantovano može ostvariti samo lice koje je u njoj naznačeno, tj.
upisano u knjigu akcionara, ili njegov pravni naslednik. Mogu se prenostiti
indosamentom – pismenom izjavom na samoj ispravi, kao i predajom akcije.
Statut akcionarskog društva može predvideti prenos takve akcije samo uz
njegovu saglasnost. Tada je reč o tzv. vinkuliranoj akciji na ime, koja je, prema
zakonskoj regulativi, hartija od vrednosti po naredbi. Karakteristika tih akcija je da
je njihov promet otežan.
Ukupan iznos kapitala obezbeđen emisijom i plasmanom
akcija kao hartija od vrednosti vlasničkog karaktera. Vlasništvo je akcionarskog
društva i čine ga osnivački (akcijski) kapital i kapital sadržan u svim rezervama.
Raščlanjen je u akcije, i predstavlja zbir nominalnih vrednosti svih akcija. Formira
se emisijom i uplatom akcija u novcu, stvarima ili pravima.
Postoje dva načina za formiranje akcijskog kapitala:
1) ukupna osnovna glavica utvrđena u statutu akcionarskog društva upisuje se
do osnivanja društva - režim fiksnog akcijskog kapitala, o čijem povećanju ili
smanjenju odlučuje skupština akcionarskog društva;
2) režim ovlašćenog kapitala – po kome se dopušta da se akcije izdaju
povremeno, a odluku o tome donosi uprava društva.
Akcijski kapital je osnovni izvor finansiranja akcionarskog društva. To je
permanentni kapital preduzeća koji se može menjati povećanjem
(dokapitalizacijom) ili, što je ređe, smanjivanjem. Vrednost mu je određena
nominalnom vrednošću autorizovanih i prodatih akcija, a visina mu se utvrđuje u
statutu pri osnivanju akcionarskog društva. Tako pribavljen, akcijski kaptal ne
predstavlja vlasništvo preduzeća kao entiteta, već njegovih eksternih suvlasnika.
Iskazuje se u pasivi bilansa društva – za svaku vrstu akcija odvojeno: broj
povlašćenih akcija, broj plasiranih akcija i njihova nominalna vrednost. U SAD-u
se u praksi obično primenjuje tzv. "open pricing" model plasiranja akcijskog
kapitala, kod koga se cene akcija formiraju i menjaju tokom same inicijalne
ponude.
Akcionarsko društvo je trgovačko društvo sa osnovnim kapitalom
podeljenim na izvestan broj akcija sa jednakim iznosima. Akcionarsko društvo je
pravno lice koje odgovara za svoje obaveze isključivo svojom imovinom.
Pretečom savremenih a.d. smatra se Banco di San Giorgio, osn. 1407. u Đenovi.
Organizacija a.d. je u velikoj meri propisana zakonima, a u pojedinostima
njihovim statutima.
Kupoprodaja akcija se vrši na tržištu kapitala: 1. na primarnom tržištu kapitala
obavlja se plasman nove emisije akcija; učesnici na ovom tržištu su akcionarska
društva koja izdaju novu emisiju akcija i finansijski posrednici (najčešće su to
banke - investicione i poslovne); 2. na sekundarnom tržištu (berza akcija; engl.
stock exchange, ital. bursa) se kupuju i prodaju već izdate akcije; osnovni
finansijski posrednici su brokeri i dileri; 3. na trećim tržištima posluju brokerske
firme koje ne žele da plaćaju proviziju regularnim berzama; ova tržišta nisu javna
i čine ih grupe preduzeća koja su manje više međusobno nezavisna.
Nastaje udruživanjem kapitala više lica - osnivača, a na osnovu kupljenih akcija.
AD se osniva ugovorom o osnivanju, a ako ga osniva jedan član odlukom o
osnivanju. Ugovor o osnivanju je formalizovan akt i mora se sačiniti u pismenom
obliku, potpisati i overiti. Osnovni organi AD su:
a. skupština akcionara (organ vlasnika),
b. upravni odbor (organ upravljanja),
c. direktor (poslovodni organ),
d. nadzorni odbor (organ kontrole).
Statutom preduzeća može se utvrditi da se u preduzeću bira i izvršni odbor
direktora. Mandat ili vreme izbora pojedinca na određenu funkciju može biti
različito, u zavisnosti od funkcije preduzeća. Rok ne može biti duži od 5 godina, a
mogućnost ponovnog izbora nije ograničena, što je dobro jer ponovni izbor treba
vezati za uspeh u vremenu trajanja prethodnog mandata.
U pogledu osnivanja AD mogu biti:
1) sukcesivna, koja nastaju tako što osnivači preuzmu samo deo akcija, a
ostatak prve emisije ili javno plasiraju na tržištu, ili postepeno uvode na
tržište kapitala.
2) simultana, kada osnivači preuzmu sve akcije prve, osnivačke emisije. To
znači i da su budući vlasnici novih serija akcija u nepovoljnijem položaju,
jer je u rukama osnivača čitava poslovna politika i uprava AD. Akcije se
kod simultanog nastanka AD obezbeđuju privatnim plasiranjem.
Prednosti AD nad individualnim preduzećima se ogledaju pre svega u tome što
raspolažu većim kapitalom od individualnog i što imaju veće mogućnosti za
pozajmljivanje.
Suma novca koja se isplaćuje izvršiocu nekog posla pre početka
izvršavanja posla. Davanje akontacije praktično predstavlja neku vrstu osiguranja
da će se konkretan posao izvršiti. Akontacija predstavlja sredstvo osiguranja za
oba poslovna subjekta. Za naručioca posla (kupca određenog proizvoda, često
veće vrednosti, ili usluge) akontacija podrazumeva da se onaj ko je taj novac
preuzeo (proizvođač ili izvršilac) obavezao da će izvršiti dati posao. Za onoga ko
je tu akontaciju preuzeo, ista predstavlja obezbeđenje plasmana, tj. prodaje i
prihvatanja njegovih proizvoda ili usluga.
Akreditiv je bankarski posao kojim se akreditivna banka (banka u kojoj je otvoren akreditiv) po zahtevu svog komitenta (lice koje otvara akreditiv) obavezuje da sama ili preko druge banke (banke korespondenta) izvrši isplatu određenog iznosa u korist ili po nalogu trećeg lica - korisnika akreditiva, kada on preda određena dokumenta kojima dokazuje da je izvršio ugovorne obaveze. Primer: prodavac predajom teretnice (hartija od vrednosti koja pokazuje da je roba predata prevozniku) dokazuje da je poslao robu koja je predviđena u ugovoru i tada može da naplati kod banke ugovorenu sumu. Akreditiv doprinosi sigurnosti, naročito u međunarodnim plaćanjima, jer kupac plaća tek kada ima dokaz da je roba poslata, a prodavac zna da će mu biti plaćeno čim banci dostavi dokaze da je robu poslao. Plaćanje putem akreditiva je vrlo skupo pošto prouzrokuje visoke troškove bankarskih usluga. Ipak, kada se posluje na visoko rizičnim tržištima, kao što su na primer zemlje u tranziciji, većina plaćanja se obavlja preko akreditiva.
Čine je ili obrazuju sva sredstva u preduzeću pomoću kojih se obavlja zadatak preduzeća u oblasti proizvodnje, prometa ili usluga i ostvaruju ciljevi poslovanja. Čine je materijalna aktiva (materijalne vrednosti) i monetarna aktiva (novčane vrednosti i potraživanja). Po kriterijumu obrta, sredstva u aktivi se dele na: osnovna sredstva i dugoročne finansijske plasmane (dugoročna ulaganja i potraživanja preduzeća) i obrtna sredstva (zalihe, kratkoročna potraživanja, gotovina i gotovinski ekvivalenti - žiro račun, devizni račun i sl.). Pri određivanju njihove proporcije kriterijum je sledeći: obrtnih sredstava treba da bude dovoljno kako bi se u potpunosti zaposlila osnovna sredstva.
Izdvajanje dela profita u akumulacioni fond ili zadržani profit
(retained profit), čime se ujedno povećava osnovni kapital preduzeća. Sredstva iz
akumulacionog fonda se investiraju u poslovanje pa se tako postiže povećanje
obima poslovanja. Investiranje iz akumulacije se još naziva i neto investiranje.
Ovakva akumulacija kapitala je jedan od osnovnih izvora kratkoročnog i
srednjeročnog ekonomskog rasta.
Ovaj pojam se može dvostruko tumačiti: 1. Akvizicija je poslovna aktivnost kojom jedno lice prikuplja porudžbine za drugo fizičko ili pravno lice. Koristi se najčešće u izdavačkoj delatnosti, ali i u drugim uslužnim delatnostima. 2. Pod akvizicijom se takođe podrazumeva i oblik preuzimanja preduzeća, kada jedno preduzeće stiče kontrolni paket akcija nad drugim preduzećem (ako je to drugo preduzeće akcionarsko društvo) ili ga kupuje, preuzimajući vlasništvo nad njim.
Predstavlja usmeravanje prirodnih, tehničkih tržišnih i finansijskih faktora razvoja preduzeća. Oni mogu biti: potencijalni resursi - koji obuhvataju do tada neiskorišćene razvojne uslove i mogućnosti; aktivirani resursi - koji obuhvataju one faktore koji se koriste u procesu razvoja, mada još uvek nedovoljno; iskorišćeni resursi - koji obuhvataju činioce koji su već u potpunosti iskorišćeni. U postupku alokacije resursa vrši se razmeštaj nekih ili svih navedenih faktora razvoja po ekonomskim regionima, sektorima privrede ili između preduzeća.
Ovaj pojam se može dvostruko timačiti:1.Sud, okvir, ram ili omot kojim se proizvod obavija radi očuvanja njegovih osnovnih karakteristika i funkcija. Osnovne funkcije ambalaže su: zaštitna, distributivna, komercijalno-informativna, tehnološka, sigurnosna i ekološka. Prema odvojivosti od proizvoda, može biti odvojiva i neodvojiva. Prema dužini upotrebe: za jednokratnu upotrebu i za višestruku upotrebu, tj. povratna.2.Sve ono u šta se roba pakuje (omot, kutija, sanduci, okviri, sudovi) u cilju prenosa, zaštite i prodaje robe. Ambalažu možemo razlikovati prema vrsti materijala od kojeg je napravljena (staklo, drvo, metali, plastika i sl.) i prema vrsti robe koja se pakuje (tečnosti, gasovi, opasne materije, hrana i sl.).
Materijalno trošenje, rabaćenje, habanje osnovnih sredstava (oruđa za rad, opreme, uredjaja, građevina) uz istovremeno smanjivanje (otpis) njihove početne vrednosti i prenošenje te vrednosti na proizvode. Istekom veka trajanja, osnovna sredstva se fizički rashoduju, ali su vrednosno ostala u novčanom obliku kao amnortizacioni fond.
U knjigovodstvu podrazumeva postupak postepenog smanjenja
vrednosti neke stavke aktive, uz istovremeno prenošenje te vrednosti na
odgovarajuće račune potraživanja. Najvažniji izrazi ovako shvaćene amortizacije
su: amortizacija osnovnih sredstava - kao postupak postepenog smanjenja
vrednosti osnovnih sredstava, jer se deo vrednosti osnovnih sredstava, tokom
proizvodnje prenosi u vrednost novodobijenog proizvoda.
U bankarstvu se amortizacijom naziva smanjivanje duga u postupku isplate
anuiteta. Amortizacijom se takođe naziva gašenje vrednosti nekih hartija od
vrednosti, što je rezultat njihovog postepenog otplaćivanja. Amortizacija menice
ili čeka znači njihovo poništenje na zahtev vlasnika koji ih je izgubio.
Predstavlja završnu fazu obrade podataka u računovodstvu. Sastoji se od ispitivanja i ocene boniteta poslovanja privrednog subjekta i od utvrđivanja uzroka za pozitivna i negativna kretanja u poslovanju. - Kao osnovne podloge za obavljanje analize prvenstveno služe planski i stvarni bilansi stanja i uspeha, a kao dopunske služe knjigovodstveni dokumenti i operativne evidencije sa odgovarajućom dokumentacijom u poslovnim funkcijama preduzeća. - Zadatak ekonomske analize je da utvrdi i objasni ekonomske zakonitosti i kategorije primenom različitih metoda mikro i makro analize uz postovanje jedinstva delova u celini.
Cilj analize bilansa ja da se utvrdi stepen likvidnosti preduzeća, tj. sposobnosti subjekta da pokrije (likvidira) svoje obaveze u trenutku njihovog dospeća. Analiza likvidnosti je analiza ravnoteže finansijske situacije, koju treba shvatiti kao najpovoljniji odnos stepena sposobnosti preduzeća da odgovori svojim obavezama, a da pritom sa raspolozivim sredstvima ostvaruje rentabilitet u dužem periodu vremena. Ovu analizu stanja treba dopuniti analizom uspeha, tj. dinamike (razvoja) finansijske situacije tokom vremena. Analiza bilansa uspeha je utvrdjivanje ekonomije kapitala (uloženih sredstava), a izražava se odnosom dobiti i uloženih sredstava (sopstvenih i pozajmljenih), tj. iznosom dobiti na jedinicu uloženih sredstava.
Upoređivanjem ostvarenih troškova i prihoda sa planiranim veličinama, utvrđujemo odstupanja koja mogu biti rezultat lošeg planiranja, ali i nekih drugih uzroka (npr. Promena cene prodaje i nabavke). Stavljanjem u odnos ostvarenih prihoda i rashoda sa drugim ekonomskim veličinama (standardna cena prodaje ili standardni troskovi) otkrivaju se uzroci promena u ostvarenju u dva uzastopna vremenska perioda.
Izdavanje novca za kupovinu sirovina, polufabrikata i gotovih proizvoda pre nego što budu prodati, a u trgovini izdavanja novca pri preuzimanju robe od proizvođača - predstavlja angažovanje sredstava. Ovako angažovana sredstva ne mogu se koristiti za druge potrebe, sve dok se roba ne proda.
Iznos novca kojim se u određenim rokovima otplaćuje kredit. Anuitet sadrži otplatu glavnice i deo kamate.
Povećanje vrednosti valute u odnosu na druge valute na
deviznom tržištu, ili generalno povećanje vrednosti bilo kog oblika aktive.
Poslovi koje karakteriše istovremena
kupovina i prodaja nekog dobra (valute ili robe široke potrošnje) na dva ili više
tržišta na kojima postoji cenovna razlika. U užem smislu arbitražni poslovi se
odnose na kupoprodaju valuta. Valutni arbitražeri permanentno prate devizna
tržišta u svetu i kada otkriju da postoji mala razlika u ceni neke valute na raznim
tržištima, oni brzo kupuju valutu na tržištu gde je cena nešto niža i prodaju je
odmah na tržištu sa višom cenom. Pri tome arbitražeri ne ulaze u devizni rizik, jer
istovremeno kupuju i prodaju istu valutu, pri cemu stiču dobit, što je i motiv
njihovog poslovanja. Postojanje devizne arbitraže deluje na nivelaciju deviznih
kurseva na deviznim tržištima na svetu. U savremenim uslovima postojanja jake i
brze informacione tehnologije, mogućnost formiranja zarada iz arbitražnih
poslova ja vrlo mala, pogotovo kod valuta koje imaju veliki promet na deviznom
tržištu.
Za poslove diferencijalne i konverzione arbitraže videti: nepravilno ukršteni
devizni kursevi.
Izračunata srednja vrednost kao zbir vrednosti svih elemenata skupa (serije) podeljen brojem elemenata.
Postupak u kome jedno lice (preduzeće) izdaje nalog drugom licu (banci), koje je dužnik prvom, da izvrši isplatu određenog iznosa trećem licu (korisniku), kome prvo lice duguje.
Poseban oblik izmirivanja obaveza. Asignacijom
izdavalac naloga (asignant, uputilac) daje u zadatak (upućuje) primaocu naloga
(asignat, upućenik) da isplati određenu sumu trećem licu (asignator, primalac
uputa). Ovo je poslovna aktivnost kojom se izmiruju obaveze i potraživanja
pravnih lica. Naime, asignat je dužnik asignantov, dok je asignant asignatorov
dužnik. Asignacijom se ove međusobne obaveze izvršavaju u jednoj transakciji,
što je u interesu svih učesnika, jer kada ne bi bilo asignacije postojale bi dve
transakcije a troškovi bi bili dvostruko veći.
Ovaj pojam se može dvostruko timačiti:1.Obuhvata svu robu koja je predmet poslovanja jednog preduzeća,
odnosno u trgovinskim preduzećima predstavlja skup robe koja se nudi na
tržištu.
2.Izvor različitih vrsta roba koje se proizvode ili prodaju. Istovrsna roba takođe može imati asortiman, zavisno od kvaliteta, oblika materijala, izrade i drugih osobina proizvoda.
Dokument koji nastaje kao rezulatat utvrđivanja tehnoloških
karakteristika određene robe. Ovaj dokument jeste izjava da roba ima ona
tehnološka i druga svojstva koja kupci očekuju ili su predviđena odgovarajućim
standardima.
Postupak provere knjigovodstvene evidencije i
finansijskih izveštaja preduzeća od strane stručnih lica. Eksternu reviziju vrše
ovlašćeni revizori, članovi strukovnih udruženja, kakvo je u V.Britaniji, Chartered
Association of Certified Accountants (CACA) ili u SAD American Institute of
Certified Public Accountants (AICPA). Internu reviziju mogu vršiti takođe
ovlašćeni revizori, ali i druga stručno osposobljena lica. Po zakonima nekih
zemalja (npr. u V. Britaniji), akcionarska društva su obavezna da imaju interne
revizore.
Revizor podnosi izveštaj u kome navodi obim revizije, metode i testove koje
koristi i mišljenje o verodostojnosti poslovnih knjiga i finansijskih izveštaja.
Ključna karakteristika revizora je da on mora biti nezavistan od preduzeća u
kome obavlja reviziju, kako bi mogao dati objektivno mišljenje u skladu sa
standardima računovodstvene profesije.
Pod aukcijom se podrazumeva javna prodaja izložene robe putem
nadmetanja (licitacije) kupaca. Na aukcijama se prodaju:
1) robe nestandardnog kvaliteta, koje se stoga ne mogu prodavati na berzi, a
potrebno je da se obezbedi njihov promet u velikim količinama; takve robe su
vuna, koža, krzno i sl.;
2) lako kvarljive robe, pretežno prehrambene, koje je potrebno prodavati brzo,
obično u lukama istovara (na primer spadaju sveže voće i povrće);
3) retki umetnički i drugi skupoceni predmeti (npr. antikviteti), retke i skupocene
životinje (punokrvni trkački konji) i sl.;
4) stvari koje se prodaju po sili zakona: oduzete na carinarnici, imovina (prilikom
prisilne naplate duga).
Prodaju na aukciji može vršiti sam vlasnik, ili češće stručno lice - aukcionar.
Zainteresovanim kupcima aukcionar pre aukcije pokazuje robu, a za vreme
aukcije roba je izložena pred kupcima. Prodaja se vrši onom kupcu koji ponudi
najvišu cenu. Nadmetanje može ići:
1) od startne cene naviše, podizanjem cena;
2) od startne cene naniže, spuštanjem cena (holandska aukcija).
Sistemom aukcije se mogu prodavati i hartije od vrednosti.
Ugovoreni iznos novaca koji se u napred isplacuje (pre isporuke robe ili izvršenja usluge) proizvođaču, izvođaču radova - usluga. Koristi se kao sredstvo kojim se obe strane
obezbeđuju od neizvršenja ugovornih obaveza.
Ugovor kojim se banka obavezuje da će primaocu
garancije (poveriocu iz osnovnog ugovora) isplatiti određenu sumu novca ukoliko
određeno treće lice (originalni dužnik) ne ispuni svoje obaveze o roku dospelosti.
Ugovor o garanciji uvek nastaje u vezi sa nekim drugim osnovnim ugovorom (o
kreditu, o prodaji i slično). U tim osnovnim ugovorima se dužnik obavezuje da će
poveriocu pribaviti garanciju određene banke, kojom će se ona obavezati da
isplati određenu sumu ukoliko on (dužnik) ne izvrši svoju obavezu.
Bankarski inkaso posao može biti sa ili bez bankarske garancije. Bankarski
inkaso posao bez garancije: kada otpremi robu, prodavac prikuplja dokumenta o
otpremi i dostavlja ih svojoj poslovnoj banci, koja ih dalje šalje banci kupca.
Banka kupca poziva kupca da plati iznos da bi stekao pravo na posed nad
robom. Bankarski inkaso posao sa garancijom: tehnika posla je ista kao u
prethodnom slučaju, ali prodavac obavlja isporuku tek pošto dobije garanciju za
plaćanje isporučene robe od kupca. Banka garant isplaćuje prodavca ako kupac
odbije da izvrši plaćanje.
Novčanica koju na osnovu zakona izdaje emisiona banka i koja
predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja.
Raspad poslovnog sistema banke ili ma koje druge privredne
organizacije, koja je zapala u takvo stanje da svojom imovinom više nije u stanju
da podmiri svoje obaveze. Može se definisati i kao potpuni finasijski slom
ekonomskog subjekta koji za rezultat ima obustavu plaćanja, odnosno
nesposobnost plaćanja i odgovaranja svojim finansijskim obavezama. Izraz
potiče iz italijanskog jezika (banco rotta). U svakoj zemlji se, radi poslovne
sigurnosti obično zakonom propisuju uslovi pod kojima se može objaviti stanje
bankrotstva, kao i postupak koji se tada primenjuje.
Nedozvoljeni transfer većih iznosa kapitala u
obliku stranih valuta ili hartija od vrednosti. Rezidenti zemlje koja zabranjuje ili
ograničava takve transfere usmeravaju kapital u druge zemlje, radi rentabilnosti i
sigurnosti, povoljnijeg oporezivanja ili špekulacija, a delom i radi boljih izgleda za
dobit ili perspektive za ukamaćenje, pogotovu ako je država u finansijskim
teškoćama ili postoji opasnost od devalvacije ili depresijacije domaće valute. To
povećava teškoće zemlje iz koje kapital "beži", ali su i zemlje u koje taj kapital
"beži" skeptične prema njemu, pa često zabranjuju njegov ulazak.
"Bekstvom" kapitala smatraju se i devize koje se čuvaju "u slamaricama", tj. van
regularnih načina tezaurisanja novca ili u inostranstvu.
Institucija finansijskog tržišta vezana za tačno određeno mesto na
kome se trguje standardizovanim tržišnim materijalom, po utvrđenim paravilima
trgovanja.
Od samog nastanka, berza je vezivana za određeno mesto - sastajalište
trgovaca/posrednika, koji su između sebe trgovali u određeno vreme i po
pravilima koja su utvrdili. Na berzama se trguje efektivom i robom, a prema
predmetu trgovine berza se dele na efektne, robne i mešovite. Na prvima se
trguje hartijama od vrednosti, devizama i finansijskim derivatima, na drugim
robom, a na trećim i jednim i drugim. Predmet trgovanja na berzi uvek mora da
bude tipiziran i standardizovan. Još jedna karakteristika berze je odsustvo
predmeta trgovanja sa mesta na kome se trguje. Pravila trgovanja na berzi imaju
dvostruku funkciju - da obezbede sve detaljniju standardizaciju predmeta i pravila
trgovanja po kojima se vrši promet, kao i da pruže zaštitu učesnicima u
trgovanju. Zaštita od tržišnih rizika predstavlja osnovni razlog nastanka institucije
berze, tako da je tome podređena i organizacija trgovine na njoj.
Izračunavaju se stavljanjem u odnos proseka cena
određenog broja akcija u datom trenutku sa prosekom cena istih akcija iz nekog
prethodnog trenutka. Oni nam pokazuju kakva je konjunktura, odnosno
privredna aktivnost firmi koje se kotiraju na berzi u nekom periodu. Dakle, to je
najopštiji pokazatelj na osnovu kojeg možemo videti kako se "kretalo" tržište, tj.
odnos ponude i tražnje akcija tog dana. Ukoliko su cene akcija drastično skočile
(usled pozitivne konjunkture), to će dovesti do pozitivnih efekata na berzanski
indeks (on će rasti) i obratno.
Bilans je dvostrani pregled zbirno prikazanih sredstava, grupisanih prema određenim kategorijama, a izražen vrednosno. Leva strana bilansa (aktiva) prikazuje imovinu i sva potraživanja a mogu se svrstati u osnovna i obrtna sredstva. Desna strana bilansa (pasiva) pokazuje izvore sredstava: sopstvene izvore, kredite za osnovna sredstva (dugoročni), kredite za obrtna sredstva (dugoročni i kratkoročni), robne kredite (dugovanje dobavljčima). Osnovna karakteristika bilansa je ravnoteža aktive i pasive (sredstva i njihovih izvora).
Bilans stanja predstavlja dvostrani pregled imovine (sredstava) privrednog subjekta posmatrane sa aspekta oblika u kome se nalazi (aktiva) i sa aspekta načina finansiranja (pasiva).Podrzumeva se da postoji ravnoteža izmedju leve strane (aktive), gde je dat pregled osnovnih i obrtnih sredstava i desne strane (pasive), gde je dat pregled izvora sredstava (sopstvena i pozajmljena).
Bilans uspeha je nominalni, obračunski, kumulativni finansijski izveštaj sastavljen za određeni vremenski period. Utvrđivanjem ukupnih rashoda i ukupnih prihoda za isti obračunski period i njihovim međusobnim upoređivanjem dolazimo do poslovnog rezultata koji se može izraziti kao dobitak ili kao gubitak.
Vrsta novčanog dokumenta koji se sačinjava na blagajni prilikom isplate (nalog za isplatu) i uplate (nalog za uplatu), uz koji se prilaže dokument koji je osnova za isplatu (npr. račun) ili za uplatu (npr. priznanica o primljenom novcu).
Izraz koji se u finansijskoj i trgovinskoj praksi koristi za oznaku
potpisivanja nepopunjenog (belog), ili delimično popunjenog dokumenta kojim
potpisnik u potpunosti priznaje obavezu na osnovu tog dokumenta. Znači i
ovlašćenje sa potpisom bez utvrđivanja sadržine ovlašćenja. Takođe, u
finansijama blanko kredit podrazumeva kredit koji se zasniva na ličnom
poverenju, pri čemu ne mora da postoji kreditno pokriće.
Posrednička provizija koja se plaća
bankama na ime plasmana novoemitovanih hartija od vrednosti kod
stanovništva. Plaća se, po pravilu, samo onda ako su hartije od vrednosti
preuzete radi fiksnog investiranja, zbog čega se za njihovu dalju prodaju
određuje rok. Stalni emitenti (banke koje izdaju založnice, hipotekarne banke)
zaključuju s bankama koje plasiraju hartije od vrednosti sporazum o
bonifikacijama. Ako se u predviđenom roku bonificirana hartija od vrednosti vrati
emitentu, onda se bonifikacija mora u celosti ili delimično vratiti. Visina
bonifikacije zavisi od dužnika (javni sektor, industrija, banke itd.), od tržišne
situacije (period visokih ili niskih kamatnih stopa) ili eventualno, od roka na koji
je hartija od vrednosti izdata. Važno je takođe, ko je posrednik u plasmanu hartija
od vrednosti (banke, štedionice), kao i gde se plasiraju (institucije, stanovništvo).
Stepen sigurnosti poslovnog partnera da odgovori preuzetim obavezama, u prvom redu njegova materijalna sposobnost. Bonitet preduzeća određuje njegova likvidnost i kreditna sposobnost.
Najpribližnije značenje je "ukupno", i upotrebljava se najčešće u
sledećim kombinacijama: bruto težina - težina robe sa pakovanjem; bruto
proizvod - ukupan proizvod jedne regionalne jedinice ili ukupan nacionalni
proizvod; bruto plata - dohodak zajedno sa porezima koji se na njega plaćaju.
Može se definisati kao broj transakcija koje
određena novčana jedinica izvrši u određenom vremenskom intervalu. Što je ona
veća, to znači da je količina novca potrebna za određeni promet robom i
uslugama manja, i obrnuto. Faktički povećanje brzine opticaja novca deluje kao i
povećanje njegove količine. Za iskazivanje brzine opticaja novca koristi se
koeficijent brzine opticaja jednak odnosu bruto nacionalnog proizvoda (GNP) i
prosečne novčane mase u datom periodu.
Akt predstavničkog tela kojim se predviđaju i odobravaju prihodi i
rashodi države (ili lokalnog organa uprave) za određeni budući period, po pravilu
za jednu godinu. Budžetom se predviđaju i raspoređuju rashodi i prihodi radi
osiguranja kontinuiteta finansiranja javnih funkcija i usklađivanja potrošnje države
sa ekonomskom politikom i mogućnostima.
Budžet se donosi aktom predstavničkog tela države, koji po pravilu ima zakonsku
i administrativnu snagu. Iz njega proizilaze ovlašćenja i obaveze za organe koji
izvršavaju budžet. Ovlašćeni organi dužni su da realizuju budžetom predviđene
prihode i da se pridržavaju visine i namene rashoda fiksiranih u budžetu.
Termin budžetska disciplina znači da bilo država, bilo preduzeće ili pojedinac
smeju trošiti samo onoliko koliko mogu da finansiraju - iz imovine, dohotka ili
zaduživanjem.
Višak rashoda u odnosu na prihode u budžetu, tj. kada
su ukupni prihodi nedovoljni da pokriju iznose rashoda. Za pokriće budžetskog
deficita država povećava fiskalno opterećenje (poreze) i pristupa većem
korišćenju zajmova i emisiji (kreiranja) novca - tzv. monetizacija budžetskog
deficita.
Budžetski deficit može biti rezultat nerealnog planiranja prihoda ili rashoda u
budžetu, porasta cena i prekoračenja izvršenih rashoda ili pogrešno
procenjenog razvoja konjukture. U savremenim finansijama budžetski deficit
nastaje kao posledica ekspanzije rashoda vezanih za jačanje intervencije
(uplitanja) države na ekonomskom i socijalnom planu: deficit izazvan namernim
povećanjem budžetskih rashoda treba da kompenzuje pad ukupne tražnje u
nacionalnoj ekonomiji, kao uzrok slabljenja ekonomske aktivnosti, a deficit
nastao zbog smanjenja poreskih prihoda budžeta je posledica želje da se nižim
poreskim stopama podstaknu lična i posebno investiciona potrošnja (ulaganja u
pokretanje ili proširenje sopstvene privredne delatnosti) poreskih obveznika.
Ograničenje koje nameću ostvareni i očekivani
dohodak u odnosu na ukupne rashode. To je raskorak između planiranog nivoa
budžetskih rashoda i prikupljenih poreskih prihoda. Može biti meko i čvrsto.
Zalaganje za čvrsto budžetsko ograničenje pre svega znači zalaganje za veću
finansijsku disciplinu.
Količina novca koju treba platiti za određenu jedinicu robe ili usluge.
Nivoi i dinamika cena određeni su brojnim, pretežno društvenim faktorima. Svi
oni utiču na cene preko sledeće četiri komponente: prosečne društvene cene,
tržišnog uticaja na cene, državnog uticaja na cene i uticaja konkretne firme na
cene.
Dva osnovna pojavna oblika cena u praksi poslovanja jesu cena koštanja ili
ulazna cena i prodajna cena, ili izlazna cena.
Cena koštanja ili ulazna cena je ona cena nekog proizvoda ili usluge koja
sintetizuje sve troškove poslovanja koji se odnose na dati proizvod ili uslugu te
ujedno predstavlja granicu ispod koje bi prodaja datog prizvoda ili usluge
rezlultirala gubicima.
Ustupanje potraživanja ili prava pismenom izjavom poverioca (cedenta)
u korist novog poverioca (cesionara). Sklapanjem ugovora o cesiji novi poverilac
stupa na mesto sadašnjeg. Dužnik ne mora biti obavešten o ovom poslu, a
takođe se ne mora tražiti njegova saglasnost. Ali, uobičajeno je da se dužnik ipak
obaveštava, da ne bi izvršavao svoju obavezu prema starom poveriocu. Cesijom
se, prema tome, ne može pogoršati položaj dužnika. Suština ovog posla se
sastoji u tome da cedent cesijom, tj. prenošenjem potraživanja, izmiruje obavezu
prema cesionaru koji je njegov poverilac.
Analiza obračuna oportunitetnosti, tj. isplativosti
ulaganja u kojoj se upoređuju sadašnje vrednosti ulaganja (troškova) i koristi.
Prodaja robe na inostranom tržištu ispod cena sa domaćeg tržišta,
ili nekog drugog inostranog tržišta, i prodaja robe ispod troškova proizvodnje.
Postoji i valutni damping koji podrazumeva održavanje višeg deviznog kursa od
realnog kursa, čime se pojeftinjuje izvoz a poskupljuje uvoz. Sve vrste
dampinga su zabranjene.
Označava dan kada ili do kojeg treba izvršiti
obaveze a može biti:
- određeni kalendarski dan - npr. 30. maj;
- određeni prosek vremena (rok od potpisivanja ugovora) - recimo 3 meseca od
datuma potpisivanja ugovora;
- po viđenju - istog trenutka kada se na šalter banke podnese zahtev na naplatu
u određenom roku po viđenju.
Dužnik, tj. lice koje koristi određeni kredit ili lice koje je pod
obavezom da izvrši plaćanje neke dospele obaveze.
Proces delegiranja, tj. prenošenja upravljačke vlasti sa
viših na niže nivoe odlučivanja. Ovaj proces može da se posmatra sa dva
aspekta: sa makroaspekta (nivo države) i sa mikroaspekta (nivo preduzeća).
Prednosti decentralizacije se ogledaju, pre svega, u tome da dolazi do
rasterećivanja viših upravljačkih organa, zatim dolazi do podizanja motivisanosti
srednjih i nižih nivoa u organizaciji, donosioci odluka su bliži izvorima informacija,
dolazi do racionalizacije komuniciranja između viših i nižih nivoa, itd.
Deficit ima nekoliko značenja:
- negativna razlika između prihoda i rashoda. Budžetski deficit se javlja u
slučaju kada su budžetski prihodi manji od budžetskih rashoda. Deficit platnog
bilansa se javlja kada su prihodi iz međunarodnog prometa manji od rashoda itd.,
- manjak na računu;
- situacija u kojoj je neki artikal raspoloživ u količini manjoj od potrebne.
Smanjenje novčanog volumena (količine novca u opticaju) čija je
posledica sniženje nivoa cena, usled čega raste kupovna snaga novca. Za
deflaciju je karakteristična restriktivna kreditno-monetarna politika koja dovodi do
snižavanja cena i recesije, pa čak i do krize konjukture, jer ukupna ponuda robe i
usluga prelazi platno sposobnu tražnju. U savremenim privredama
često izostaje efekat sniženja cena.
Proizvodnja i promet robe i vršenje usluga na tržištu. Preduzeće može obavljati jednu ili više delatnosti, ako ispunjava propisane uslove za obavljanje svake od tih delatnosti.
Lice koje neku pokretnu stvar predaje na čuvanje depozitaru ili
ostavoprimcu (banci depozitaru). Odnosi između deponenta i depozitara regulišu
se posebnim ugovorom o ostavi, tj. deponovanju. Deponent ima pravo da mu
deponovana stvar bude vraćena u ugovorenom roku, odnosno na njegov zahtev,
a njegova obaveza je da za čuvanje plati posebnu proviziju, odnosno zakup sefa.
Deponent predaje stvari spakovane ili zapečaćene u poseban omot (paket).
Stvari ne smeju biti kvarljive ni eksplozivne, niti smeju biti zabranjene zakonom,
što deponent potvrđuje svojim potpisom na ugovoru o ostavi (depou). Deponent
stvari može predati i uz nalog banci da ova njima rukuje.
Ulaganje novčanih sredstava (tj. sama novčana sredstva) na računu
kod banaka ili štedionica. Ulagač novčanih sredstava naziva se deponent, a
organizacija kod koje se sredstva ulažu depozitar.
S obzirom na pravo raspolaganja ovim sredstvima od strane ulagača depoziti
mogu da budu po viđenju i oročeni depoziti. Depoziti po viđenju mogu se podići
sa računa kod banaka u svako doba i njima se može raspolagati kao i gotovim
novcem. Oročeni depoziti mogu se podići sa računa kod banke tek po isteku
ugovorenog roka.
Na depozit ulagači najčešće dobijaju kamatu od banaka i to na depozit po
viđenju nižu (na žiro-račun nultu kamatnu stopu), a na oročene depozite višu
kamatnu stopu, što je stimulacija deponenata za oročavanje depozita.
Prenosivi instrument tržišta novca koji glasi na
određeni novčani iznos, deponovan u banci na određeni rok i po određenoj
kamatnoj stopi. Označava se i kao pismeno garantovani bankovni depozit. Kod
nas je to blagajnički zapis. Izdaje ga komercijalna banka, radi povećanja
kreditnog potencijala. Komercijalne banke više ne formiraju svoje kreditne
potencijale samo pasivno – primanjem depozita, već vode aktivnu politiku
porasta tog potencijala kroz porast zaduživanja na bazi emisije depozitnog
certifikata.
Obično glasi na donosioca, a rok dospeća mu je standardizovan (30–180 dana
za kratkoročni; 1–5 godina za srednjoročni). Izdaje se po komunalnoj vrednosti
sa fiksnom, ali i sa promenljivom kamatnom stopom.
Kamata se računa na bazi stvarnog broja dana do roka dospeća, dodaje se
glavnici i plaća o roku dospeća. Obračunava se po propisanoj kamatnoj stopi, uz
primenu diskonta za odgovarajući period.
Pad vrednosti jedne valute u odnosu na drugu valutu na
deviznom tržištu (ili pad vrednosti neke druge valute).
Smanjenje spoljašne vrednosti valute jedne zemlje prema jednoj
ili više stranih valuta i/ili zlata. Vrši se merama države ili monetarnih vlasti. U
sistemu fiksnih deviznih kurseva, devalvacija se vrši zakonskim (zvaničnim)
smanjenjem deviznog kursa (pariteta) u odnosu na druge valute, dok u sitemu
fluktuirajućih deviznih kurseva do nje dolazi smanjenjem kursa na deviznom
tržištu, u zavisnosti od ponude i tražnje.
Na deviznom tržištu, devalvacija dovodi do povećanja kurseva stranih valuta.
Njome se povećava cena deviza, što smanjuje tražnju i povećava ponudu za
njima, a to opet poskupljuje (i automatski smanjuje) uvoz, a povećava izvoz, jer
se cene u domaćoj valuti dele sa višim deviznim kursom.
Devize predstavljaju kratkoročna novčana potraživanja pojedinaca i
preduzeća u stranoj valuti.
Zlato i devize kojima jedna zemlja, tj. njena centralna
banka raspolaže u određenom trenutku. Služe za pokriće deficita platnog
bilansa. Njihova veličina se posmatra u zavisnosti od broja mesečnih iznosa
uvoza koji se mogu pokriti. Primer: milijarda dolara za malu zemlju može da znači
pokrivenost uvoza za 6 meseci, dok ta milijarda dolara nekoj većoj zemlji može
da znači pokrivanje uvoza za samo jedan mesec.
Isto što i platni bilans, osim što se u njemu beleže
transakcije koje su naplaćene ili isplaćene u toku jednog perioda, nezavisno od
toga da li su te transakcije nastale u tom periodu, nekom prethodnom ili će
nastati u nekom budućem (npr. ugovor je sklopljen prethodne godine i isporuke
se vrše u nekoliko godina, a isplata je ove godine - čitava transakcija će biti u
deviznom bilansu, dok će u platnom biti samo deo transakcije u iznosu robe koja
je isporučena ove godine). Devizni bilans je važan pokazatelj finansijskog
položaja i devizne likvidnosti zemlje - na osnovu njega se utvrđuje da li će zemlja
imati novca da plati svoje obaveze iz redovnih ekonomskih aktivnosti ili će morati
da se zadužuje ili da proda nešto da bi bila likvidna (da može da plati svoje
obaveze na vreme).
Cena valute jedne zemlje izražena u valuti druge zemlje. U
normalnim prilikama devizni kurs se kreće oko deviznog pariteta, tj. zvanično
utvrđene vrednosti nacionalnog novca izražene u zlatu, specijalnim pravima
vučenja ili nekoj stabilnoj valuti. Preko deviznog kursa se uspostavlja veza
između cena u zemlji i u inostranstvu. Postoji nekoliko vrsta deviznih kurseva:
1. fiksni - koji su određeni od strane centralne banke,
2. puzajući - kod kojih je propisan raspon mogućih dnevnih promena,
3. fleksibilni - čije kretanje nije ničim ograničeno,
4. vođeni - to je posebna vrsta fleksibilnih kurseva, s tim što centralna banka
interveniše iz deviznih rezervi. Primenjuje se u SAD, Japanu, Kanadi i
drugim zemljama.
5. višestruki - istovremeno se primenjuje više kurseva (primenjivali su se u
Južnoj Americi i Jugoslaviji).
Ovaj pojam podrazumeva da su cene istog proizvoda
jednog proizvođača na različitim tržištima različite, tj. isti proizvod se na dva ili
više tržišta prodaje po različitim cenama. Ova pojava je posledica uticaja brojnih
faktora:
a) transportni troškovi i troškovi osiguranja;
b) pakovanje i ambalaža: različita tržišta, sa različitim klimatskim uslovima,
zahtevaju posebne vrste pakovanja i ambalaže;
c) troškovi posredovanja: što postoji više posrednika u jednom lancu kretanja
robe od proizvođača do krajnjeg kupca, to će cena proizvoda biti veća, jer će
uključivati proviziju svakog od ovih posrednika;
d) carinski i poreski propisi: ovo su bitni faktori koji utiču na diferenciranje cena,
jer nije isto kada izvozimo neku robu, da li je carina na tu robu 5% ili 15% u
zemlji uvoznika;
e) specifični zahtevi kupaca: u smislu različitog dizajna, tehnoloških
karakteristika, kvaliteta, itd.;
f) cenovna elastičnost tražnje: u zavisnosti od toga da li je na nekom tržištu
visoka ili niska elastičnost tražnje, prodavac (ne) može da povećava cenu
proizvoda. U slučaju visoke elastičnosti tražnje, male promene u ceni izazvaće
veće promene u tražnji, ali u suprotnom smeru. Obrnuto važi za slučaj niske
elastičnosti tražnje. Inače, niska elastičnost tražnje je odlika monopolizovanih
tržišta, dok je visoka elastičnost tražnje karakteristična za ona tržišta na kojima
postoji veća konkurencija.
Samostalni trgovac hartijama od vrednosti (može biti fizičko lice ili firma)
koji posreduje u kupovini i prodaji hartija od vrednosti za svoje klijente. Nasuprot
brokeru, koji samo posreduje, diler kupuje hartije od vrednosti, i u svoje ime i za
svoj račun posluje. Ukoliko ih prodaje iz sopstvenog portfelja, diler ne
zaračunava proviziju, već zaradu ostvaruje kroz razliku u ceni, ali snosi i rizik
eventualnog gubitka ako ne postigne cenu po kojoj je hartiju kupio.
Velike banke često imaju po nekoliko dilera i svaki je specijalizovan za određenu
valutu ili poslove u vezi s tom valutom. To su neposredni izvršioci svakodnevnog
posla koji se uglavnom dileru obraćaju samo kada su u pitanju odluke značajne
za poslovnu politiku.
Dileri se pojavljuju kao berzanski posednici, ali i kao ovlašćeni maloprodavci
za promet određenih maraka proizvoda. Dileri su jedna od najvažnijih
kategorija ovlašćenih igrača na berzi. Na njoj oni nastupaju kao principali, tj.
trguju u svoje ime za svoj račun, što znači da sami snose rizik. Kada kupuju od
dilera na berzi, klijenti dobijaju aktivu iz porfolija samog dilera. Ova kategorija
posrednika je oslobođena plaćanja provizije na berzi, ali ima obavezu da 75%
svog prometa ostvari stabilizujući tržište. To znači da ne sme da prodaje ukoliko
poslednja zaključena cena nije bila rastuća, tj. da kupuje ako poslednja
zaključena cena nije bila opadajuća. Ovo važi za takozvane market maker-e i
pravila njihovog rada se razlikuju od berze do berze. Većina dilera obavlja i
brokerske poslove za svoje klijente. Stoga je uobičajeni naziv broker-diler.
Firme na sekundarnom tržištu kapitala koje se
bave i dilerskim poslovima. Dok se dilerske firme bave prometom hartija od
vrednosti u svoje ime i za svoj račun (na sopstveni rizik), dotle se brokerske firme
bave poslovanjem isključivo u ime i za račun svojih klijenta.
Direktne investicije su ulaganja vlasnika kapitala pri kojima puna kontrola nad
implementacijom projekta ostaje u rukama vlasnika. Dakle, vlasnik kapitala
određuje gde, kada i kako će uložiti svoj kapital.
Kada otpremi robu, prodavac direktno kupcu dostavlja
sva dokumenta o otpremi. Od kupca se traži neodložno plaćanje doznakom.
Kupac nalaže svojoj banci da plati iznos u korist računa prodavca kod njegove
poslovne banke.
Ovaj pojam se uvek vezuje za određeni popust. Osnovne vrste
diskonta su: količinski, sezonski, gotovinski i diskont po osnovu plaćanja
unapred. Količinski diskont je vrsta diskonta koji prodavac nudi za količinski
velike narudžbine. Sezonski diskont je vrsta diskonta koji se nudi za kupovinu
određenih sezonskih proizvoda koji se daje u cilju prodaje ovih proizvoda pri
kraju sezone. Gotovinski diskont se daje kupcu ako plati kupljenu robu u
dogovorenom vremenskom periodu. Diskont po osnovu plaćanja unapred se
dobija ako se roba plati pre dogovorenog roka.
Sve ove vrste diskonta se ogledaju u tome da prodavac po nekom od ovih
osnova odobri kupcu određeni popust u ceni, tj. kupac je u mogućnosti da istu
robu kupi po nižoj ceni. Trgovci i drugi poslovni ljudi kreiraju mnoge druge nove
tipove diskonta da bi unapredili konkurentnost svoje cenovne politike.
Odstupanje od pariteta, odnosno od zvanično utvrđenog odnosa
valuta, deviznih kurseva, cena i sl. Može biti: disparitet deviznih kurseva -
kada postoji odstupanje zvaničnog kursa od kursa sa stvarnog tržišta; disparitet
cena - kao razlika između cena roba formiranih na slobodnom tržištu i njihovih
cena na tržištu pod državnom kontrolom.
Proces u kome preduzeće uključuje u svoj proizvodni
program proizvode i usluge koji se po tehnološkoj osnovi, tržišnoj nameni i
načinu prodaje međusobno razlikuju. Diverzifikacija može biti:
a) horizontalna – u proizvodni program ulaze proizvodi koji se međusobno
razlikuju po tehnološkoj osnovi i tržišnoj nameni, ali pripadaju istoj grani
delatnosti.
b) vertikalna – preduzeće obuhvata više tehnološki odvojenih faza u proizvodnji i
plasmanu određenog proizvoda, tj. preduzeće širi delatnost na proizvodnju
poluproizvoda, delova i materijala koje je ranije kupovalo. Vertikalna
diverzifikacija takođe može da podrazumeva i širenje delatnosti preduzeća na
veleprodaju, distribuciju ili maloprodaju svojih prodizvoda.
Diverzifikacija je pravac rasta preduzeća, pomoću nje se uvećava obim aktivnosti
preduzeća i širi delatnost poslovanja.
Deo investicione politike ulagača kapitala. Cilj joj je
postizanje što veće zaštite od rizika (opasnosti) da se ulaganjem u hartije od
vrednosti samo jednog emitenta ne pretrpi gubitak zbog njegovog stečaja. Fond
namenjen investiranju u hartije od vrednosti najbolje je podeliti na više vrsta
hartija, da bi se rizik od investiranja smanjio na najmanju moguću meru. Stoga se
raspoloživa sredstva ulažu i u domaće i u inostrane hartije od vrednosti.
Različite mogućnosti ulaganja procenjuju se na osnovu vrednosti prinosa i
veličine rizika. Berza kapitala takođe omogućava jeftinu i jednostavnu
diverzifikaciju rizika kupovinom različitih hartija od vrednosti (različitih emitenata).
Preterana diverzifikacija rizika, međutim, smanjuje rentabilnost. Za male ulagače
najbolja prilika za to su investicioni fondovi.
Deo profita koji akcionar naplaćuje na osnovu svoje akcije a čiju
visinu određuje skupština akcionara, u zavisnosti od rezultata preduzeća i u
skladu sa pravilima akcionarskog društva. Obično se utvrđuje u procentu od
vrednosti akcije, a taj procenat se menja u zavisnosti od ostvarenog poslovnog
rezultata.
Knjiga ili sistem kartoteke u koju se hronoloskim redom unose sve poslovne promene. Cilj vođenja dnevnika je da se obezbedi kontrola, jer se hronološkim unošenjem promena ne može naknadno vršiti upisivanje.
Firma, od koje se kupuje (nabavlja) roba ili od koje se primaju usluge.
Pravna ili fizička lica koja isporučuju robu kupcima. To mogu biti
proizvođačka preduzeća koja prodaju vlastite proizvode ili uvozna preduzeća
koja robu iz inostranstva prodaju u zemlji. Da bi pridobio stalne kupce, dobavljač
se u razvijenim privredama bavi istraživanjem tržišta. Shodno tome, dobavljač
ulaže sredstva u marketing i publicitet.
Višak prihoda nad rashodima, odnosno razlika između prodajne i nabavne cene u trgovini. Dobit je iznos dohodka koji preostaje kada se pokriju sve zakonske ugovorne i druge obaveze iz dohodka i lični dohoci u bruto iznosu.
Vrednost proizvodnje umanjena za vrednost
upotrebljenih predmeta rada i drugih troškova proizvoda. Njen obračun je bitan
za primenu poreza na dodatu vrednost (VAT - Value Added Tax).
Dohodak predstavlja novostvorenu vrednost kao doprinos preduzeća nacionalnom dohotku. Ovaj oblik rezultata se utvrđuje kao razlika između ukupnih prihoda sa jedne strane, i troškova amortizacije i materijalnih troškova sa druge strane.
Najsigurniji instrument međunarodnog plaćanja,
koji funkcioniše tako što kupac uvoznik stavlja određenoj banci na raspolaganje
iznos kupovne cene, s tim da ga ona isplati prodavcu izvozniku, pod uslovom da
joj on unutar određenog roka preda predviđena, potpuno ispravna i tačno
pobrojana dokumenta.
Jedan od dva osnovna oblika preduzeća, pored društva
lica. Može biti akcionarsko društvo i društvo sa ograničenom odgovornošću.
Društvo sa ograničenom odgovornošću je društvo u kome svaki od ulagača
učestvuje sa određenim ulogom. Ulozi se mogu sastojati od novca, stvari i
materijalnih prava. Članovi društva snose rizik za poslovanje društva samo do
visine svog uloga. Postoji donja granica visine novčanog kapitala društva kao i
najmanji novčani udeo svakog člana društva. Ulagači mogu slobodno raspolagati
svojim ulozima. Broj članova društva je ograničen.
Akcionarsko društvo (korporacija, kompanija) – društvo koje svoj početni kapital
formira prodajom akcija budućim akcionarima, odnosno vlasnicima preduzeća.
Kapital društva se povećava izdavanjem novih akcija i zadržavanjem profita i
njegovog reinvestiranja. Pojedinačni vlasnici akcija za obaveze preduzeća
odgovaraju samo uloženim kapitalom. Poslove akcionarskog društva vodi upravni
odbor direktora, na čelu sa direktorom preduzeća. Akcionari nemaju pravo
neposrednog upravljanja ili raspolaganja imovinom preduzeća. Dividenda je udeo
akcionara u dobiti akcionarskog društva i njena visina i isplata direktno zavisi od
ostvarene dobiti preduzeća.
Jedan od dva osnovna oblika preduzeća, pored društva
kapitala. Preduzeće može biti sopstveno, tj. preduzeće u pojedinačnom vlasništvu
– postoji jedan jedini vlasnik preduzeća, koji istovremeno donosi sve odluke,
zadržava punu vlasničku i poslovnu kontrolu, a može biti i ortakluk, tj. partnersko
preduzeće – više pojedinačnih lica udružuju imovinu i saglasno donose poslovne
odluke, upravljaju preduzećem i dele profit. (Ovaj oblik organizovanja preduzeća
omogućava formiranje veće mase kapitala, a ortaci neograničeno solidarno
odgovaraju za obaveze društva. Uobičajeno je da se ortakluci obrazuju u
profesionalnim delatnostima, gde su lične sposobnosti i kvalifikacije ortaka
važnije od količine kapitala kojim raspolažu)
Društvo koje radi
obavljanja delatnost osnivaju pravna ili fizička lica koja ne odgovaraju za
obaveze (dugovanja) društva, a snose rizik za poslovanje društva do visine svog
uloga. Ulozi članova društva čine osnovni kapital društva. Osnivanje i organi
društva su identični kao kod akcionarskog društva.
Trgovina u kojoj je država ili glavni kupac ili glavni
snabdevač. Država ispoljava najveći uticaj u oblasti spoljne trgovine, uticaj koji
se ne oseća u toj meri u drugim sektorima privrede. Tradicionalni sektor koji
potpada pod njen uticaj je snadbevanje vojske. Međutim, posle Drugog svetskog
rata država se pojavljuje na tržištu u ulozi neposrednog učesnika u robnoj
razmeni. Ona može da prodaje viškove poljoprivrednih proizvoda, da nabavlja
iste radi stvaranja robnih rezervi ili da interveniše na tržištu, u cilju zaustavljanja
nepovoljnih kretanja. Državna trgovina može da se kreće od apsolutnog
monopola u spoljnoj trgovini, do trgovine samo određenim proizvodima od
strateškog značaja za nacionalnu privredu. Osnovni nedostatak državne trgovine
jeste u tome što ona ne vrši izbor najpovoljnijih ponuda za kupovinu ili prodaju,
jer prilikom izbora ne uzima u obzir samo ekonomske faktore, već i političke, i
druge.
Pravni subjekt (lice ili
organizacija) koji je obavezan da drugom licu (poveriocu) izvrši neko činjenje u
novcu, stvari, ustupanju stvari, prenošenju prava, davanju garancija na
određenom mestu ili u određeno vreme. Pre svega su to lica, preduzeća i državni
organi koji su uzeli kredit i po tom osnovu duguju kamatu i glavnicu. Dužnik je
obavezan da ispuni svoju obavezu koja poveriocu pripada iz postojećeg
dužničkog odnosa. Takva obaveza se reguliše pismenim ili usmenim ugovorom
ili nekim drugim aktom pravnog prometa kojim se ona (obligacija) prećutno
zasniva. Kod vučenih (trasiranih) menica, to je lice na koje je menica vučena.
Sistem računa u knjigovodstvu u kome se sva sredstva obuhvataju sa aspekta sredstava (aktive) i aspekta izvora tih sredstava (pasive). Svaka poslovna promena se obuhvata kao promena aktive i promena pasive tako da se ostvari ravnoteža. Eventualno neslaganje - neravnoteža ukazuje grešku u knjiženju pa se dvojnim knjigovodstvom ostvaruje i formalna kontrola.
Akronim za Elektronsku razmenu podataka u administraciji,
trgovini i transportu. EDI (Electronic Data Interchange) je skup standarda UN za
elektronsku razmenu strukturiranih podataka (poslovnih dokumenata) i poslovnih
informacija između povezanih računara odnosno partnera.
Kako su ovi standardi vrlo precizni, u visokoj meri je olakšana i komunikacija
između poslovnih partnera, tj. dislociranih računara. Kao reakcija na usku
specijalizovanost i zatvorenost "sopstveničkih" sistema EDI razmene između
različitih grana (npr. trgovine, bankarstva, osiguranja i transporta), javila se
potreba za komuniciranjem između istih. Tako su UN, u okviru Evropskog
ekonomskog komiteta u Ženevi osnovale radnu grupu (UN/ECE WP 4), koja je
donela opšteprihvaćeni svetski standard koji služi kao "most" za prilagođavanje i
međusobno povezivanje zatvorenih sopstveničkih sistema EDI razmene.
Javljaju se u slučaju kada troškovi i tržišne
cene ne odražavaju tačno (tj. ne obuhvataju u potpunosti) troškove koji nastaju u
proizvodnji nekog dobra ili usluge. Ovo su uglavnom negativni efekti proizvodnje,
kao što su: zagađenje okoline, buka itd. i oni predstavljaju jedan od primera
negiranja principa nevidljive ruke tržišta.
Definiše se kao razmena
informacija, uspostavljanje poslovnih veza i vođenje poslovanja putem
telekomunikacionih mreža. Elektronsko poslovanje obuhvata sve one oblike
poslovanja koji se mogu odvijati pre svega preko interneta (ali i intraneta), i
obuhvata: poslovanje orijentisano prema potrošačima, poslovanje orijentisano
prema drugim poslovnim subjektima (business to business), poslovanje unutar
organizacije i realizovanje veza sa državnim institucijama.
Poslovanje orijentisano ka potrošačima obuhvata pre svega marketing akcije
(najčešće advertajzing, i to se označava kao one to one marketing) a zatim i
prodaju i naplatu prodatih proizvoda preko interneta (to je e-commerce ili
elektronska trgovina). Uspostavljanje poslovnih veza sa partnerima preko
interneta obuhvata pre svega kreiranja virtuelnih timova koji rade zajedno, iako
prostorno odvojeni, na određenom zajedničkom zadatku. Glavna ušteda ovako
uspostavljenih odnosa, business to business, ogleda se u izbegavanju troškova
službenih puteva i u skraćenju rokova izvršenja.
Posao kojim se potraživanja od kupaca prodaju (uz diskont, tj.
umanjena za kamatu) specijalizovanim finansijskim institucijama (faktorima) pre
roka dospeća za naplatu. Dakle, faktor je dužan da ukoliko mu preduzeće pošalje
fakturu odluči da li će da preuzme rizik naplate tog potraživanja (ceo rizik - bez
rekursa, ili deo rizika - sa rekursom) ili neće. On je vrlo dobro upućen u
finansijsku snagu i kreditni bonitet svakog kupca na tržištu i zna koji su kupci
"disciplinovani", a koji nisu, pri ispunjavanju svojih obaveza. Iz toga sledi da su
njegove greške vrlo retke. Za svoju uslugu faktor naplaćuje komisionu premiju
koja se obično kreće oko 3% od nominalne vrednosti potraživanja.
Dokument kojim prodavac potvrđuje kupcu isporuku robe (izvršenje
usluge) i na osnovu kojeg kupac izvršava svoju obavezu plaćanja za tu isporuku
(izvršenu uslugu). Ona sadrži bliže podatke o vrsti, količini i ceni robe, otpremi
robe, roku uplate, eventualnim kamatama i kaznama za prekoračenje roka, kao i
osnovne podatke o prodavcu i kupcu.
Sam naziv predstavlja skraćenicu engleskih reči “frst-in frst-out”, što u načoj stručnoj literaturi ovaj metod se tretira kao “metod: prva ulazna - prva izlazna”. Ovaj metod polazi od predpostavke da se materijal troši onim redosledom kako se i nabavlja te ga po tom principu treba i procenjivati.
Finansije u najširem smislu, obuhvataju ukupne novčane odnose, sve akte i
radnje kojima se zasnivaju ili gase imovinsko-pravni odnosi izraženi u novcu.
Finansije znače novčanu stranu svakog privrednog posla i novčanu stranu svih
tokova nacionalne i globalne ekonomije.
U tom smislu, u finansije spadaju raznovrsne novčane operacije, kao što su
tekuća i svakodnevna naplaćivanja i isplaćivanja u gotovom novcu, zatim
odobravanje, korišćenje i vraćanje kredita, uplaćivanje premija i isplaćivanje
naknada šteta u osiguranju, kupoprodaja valuta i deviza i emisija novca.
Finansije obuhvataju organizaciju i rad banaka i osiguranja, zatim zaključivanje
državnih zajmova, emisiju i upisivanje akcija, zavođenje i izmirivanje javnih
obaveza u novcu (poreza, doprinosa, taksa, carina i drugih), upotrebu tako
ubranih novčanih sredstava za izmirenje državnih izdataka.
Subjekti finansijskih transakcija mogu biti fizička i pravna lica, uključujući i samu
državu, njene organe i ustanove. Međutim, odgovarajuće finansijske poslove, i to
kako u njihovom tehničkom tako i u ekonomskom smislu, obavljaju posebne
organizacije, odnosno banke i osiguravajuće kompanije ili finansijski organi
državne uprave, kao ministarstva za finansije, uprave javnih prihoda, carinarnice
i druge.
Finansije označavaju i posebnu nauku (nauka o finansijama, finansijska teorija)
koja izučava pojave, odnose i institucije u vezi sa prikupljanjem, raspodelom,
trošenjem i upravljanjem novčanim sredstvima radi zadovoljenja opštih i
zajedničkih društvenih potreba (zdravstvo, obrazovanje..).
Finansijsko poslovanje obuhvata organizaciono pribavljanje finansijskih sredstava radi ostvarivanja odredjenih ciljeva, ulaganje sredstava i racionalno koriscenje kao i obezbedjenje platezne sposobnosti, likvidnosti i efikasno kretanje sredstava.
Deo knjigovodstva i računovodstva koje se bavi praćenjem sredstava i njihovih izvora i finansijskog rezultata celokupnog poslovanja. Fin. knjigovodstvo posebno prati i proučava stanje finansijskih odnosa sa drugim subjektima, partnerima u poslovanju.
Mehanizam putem kojeg se dovode u vezu ponuda
novca/kapitala, namenjenog za investicije i tražnja za tim novcem/kapitalom u
vidu različitih investicionih preferenci. Na njemu se, dakle, nude i traže
finansijska sredstva i u zavisnosti od ponude i tražnje odredjuje se cena tih
sredstava. Finansijsko tržište je celina sastavljena od tri podsistema: tržišta
kapitala, tržišta novca i deviznog tržišta.
Sa jedne strane, poslovi pribavljanja novčanih sredstava za
zasnivanje, održavanje ili proširenje poslovne aktivnosti, sa druge strane,
plasiranje slobodnih sredstava preko finansijskog tržišta.
Naziv, pod kojim preduzeće posluje. Firma preduzetnika sadrži njegovo lično ime, oznaku delatnosti i sedište preduzeća. Firma se koristi u obliku u kome je upisana u registar.
Godina koju preduzeća i druge privredne i vanprivredne
organizacije koriste u računovodstvene svrhe. Predstavlja isečak iz poslovnog
života preduzeća na kraju koga ono zvanično objavljuje i predaje poslovnom
organu završni račun (bilans stanja, bilans uspeha, bilans novčanih tokova,
aneks i izveštaj o poslovanju).
Obično se podudara sa kalendarskom godinom, mada ima i izuzetaka. Na
primer, u Velikoj Britaniji traje od 05.04. do 04.04. naredne godine, a u
Sjedinjenim Američkim Državama od 01.10. do 30.09.
Finansijska politika aktivnog korišćenja fiskalnih
instrumenata (poreza, javnih rashoda, budžeta i javnog duga) s ciljem
poboljšanja performansi nacionalne ekonomije (zaposlenosti, raspodele,
stabilnosti, privrednog rasta) i povećanja opšteg društvenog blagostanja.
Vođenje fiskalne politike sastoji se u promenama poreskih stopa, pravila o
obavezi plaćanja poreza, kao i promenama u budžetskim rashodima, tj. u
državnoj potrošnji (investicije, realna dobra i usluge) i transfernim plaćanjima
(socijalna politika).
Efekti fiskalne politike u kratkom roku uglavnom su ograničeni na postizanje
stabilnosti, a u dugom na zaposlenost rada i kapitala i privredni rast.
Delovi fiskalnih prihoda koji u formi raznih olakšica
poreskim obveznicima ne stižu do budžeta.
Sva ljudska bića od rođenja do smrti, i kao takva su subjekt
prava.
Pismena ugovorna obaveza jednog saugovarača
prema drugom da će snositi rizik nekog posla, odnosno nadoknaditi štetu.
Garancija može biti novčana i stvarna.
Posebna vrsta garancije jeste jemstvo, kao jedan od oblika obezbeđenja isplate
duga. Nastaje na osnovu ugovora između jemca i poverioca. U privrednom i
meničnom pravu, jemstvo je uvek solidarne prirode. Kod meničnog jemstva,
jemac odgovara solidarno sa glavnim dužnikom.
General Agreement on Tariffs and Trade - opšti sporazum o carinama i trgovini koji je 1994 godine prerastao u Svetsku Trgovinsku Organizaciju (WTO)
GDP je engl. skraćenica od Gross Domestic Product, u prevodu bruto domaći
proizvod.
Opisuje pojavu porasta tražnje za inferiornim dobrima
(kao što su žitarice, hleb, krompir i sl.) iako je došlo do porasta njihove cene. Ovo
je paradoks zato što ukazuje na odstupanje od uobičajenog odnosa kretanja
cena i tražnje, po kome rast cena dovodi do pada tražnje. Ukoliko dođe do
poskupljenja inferiornih dobara, potrošači će smanjiti obim kupovina kvalitetnijih
roba i povećati kupovinu dobara manje energetske vrednosti (pošto se uglavnom
radi o prehrambenim proizvodima). Videti i Veblenov efekat.
Granični troškovi predstavljaju promenu u ukupnim
troškovima do koje je došlo zbog jedinične promene u obimu proizvodnje.
Granični troškovi su jednaki graničnim varijabilnim troškovima, jer se fiksni
troškovi ne menjaju sa obimom proizvodnje.
Period mirovanja, tj. vremensko odlaganje
izvršenja neke obaveze. Ovaj pojam se vezuje za dugoročni kredit kojim se
finansira neka investicija. Naime, grejs period podrazumeva da se tokom tog
perioda ne otplaćuju ni kamata ni glavnica. Pošto se radi o veoma velikim
iznosima, ovo odlaganje može da traje i do nekoliko godina.
Sam koncept ima svoje opravdanje u tome što se u prvim godinama investiranja
uglavnom ostvaruju gubici u poslovanju i što se efekat investiranja oseća tek
posle nekoliko godina. Tek posle nekoliko godina preduzeće ostvaruje profit, pa
je zbog toga normalno očekivati da će tek tada biti sposobno da otplaćuje
obaveze po osnovu uzetog kredita.
Ugled peduzeća, tj. njegova
unutrašnja vrednost. U bilansu stanja preduzeća pojavljuje se kao nematerijalna
imovina, nakon prodaje preduzeća po višoj ceni od knjigovodstvene. U tom
slučaju skrivene (latentne) rezerve preduzeća se tržišno potvrđuju u višoj ceni
koja je za to preduzeće kupac spreman da plati.
Pisane isprave čiji zakoniti imalac može ostvariti neko
subjektivno građansko pravo označeno na hartiji. Zakoniti imalac hartije je lice
koje je kao imalac prava označeno na samoj hartiji, odnosno na koje je hartija
preneta, dok je obavezno lice izdavalac hartije. Kod hartija od vrednosti postoje
dva prava – pravo na hartiji (pravo svojine ili pravo zaloge koje za svoj objekt ima
hartiju kao telesnu pokretnu stvar) i pravo iz hartije (po svojoj pravnoj prirodi to je
stvarno, obligaciono ili člansko pravo).
Hartije od vrednosti mogu biti stvarno-pravne (sadrže neko stvarno pravo na
pokretne ili nepokretne stvari), obligaciono-pravne (sadrže neko obligaciono
pravo, koje po pravilu glasi na sumu novca; to mogu biti: menica, obveznica, ček,
kreditno pismo) i hartije s pravom učešća (sadrže određena članska prava
imaoca i pravo učešća u dobiti društva; to je akcija).
Prema načinu kako se imalac hartije od vrednosti legitimiše pri ostvarenju prava
iz hartije, i kako se prenose, hartije od vrednosti mogu biti: hartije na donosioca
(prenose se predajom; npr. – lutrijski loz), hartije na ime (imalac je označen na
samoj hartiji; npr. – obveznica) i hartije po naredbi (prvi imalac je označen na
samoj hartiji; prenose se indosamentom, pismenom klauzulom koja se stavlja na
poleđinu hartije).
Specijalizovani finansijski posrednici koji pokrivaju deo
tržišta kapitala. Hipotekarne banke se bave davanjem komunalnih zajmova i
hipotekarnih kredita sektoru stanovništva, a sredstva se uglavnom prikupljaju
emitovanjem, na osnovu prikupljenih hipoteka, dugoročnih hipotekarnih založnica
koje se vrednuju na tržištu hartija od vrednosti. Hipotekarne banke su
karakteristične po otpimalnoj usklađenosti ročnosti izvora i plasmana. Značajne
su zato što finansiraju razvoj gradova, izdvajanjem sredstava za izgradnju
infrastrukture i drugih objekata.
Oblik finansijskog povezivanja pravno samostalnih društava do kojeg
dolazi većinskim učešćem jednog preduzeća ili društva – vladajuće preduzeće
(matično, čelno, dominantno) – u kapitalu drugog preduzeća ili društva, i to je tzv.
zavisno preduzeće (filijala, potčinjeno peduzeće). Svoju kontrolnu funkciju
ostvaruje isključivo posedovanjem hartija od vrednosti (a pre svih akcija) zavisnih
preduzeća. Holding čija je jedina delatnost kontrola poslovanja zavisnih društva
naziva se čist holding. Za sticanje statusa holdinga neophodno je da
posedovanje prava kontrole istovremeno bude praćeno vršenjem kontrolne
funkcije.
Sticanje učešća u kapitalu jednog društva, u meri koja holdingu omogućava
kontrolu nad njim, može se ostvariti ustupanjem imovine holdingu ili
investiranjem holdinga u nova društva. U prvom slučaju preduzeće ili društvo
ustupa holdingu čitavu ili deo imovine (kapital, udeo, akcije) u zamenu za sticanje
prava učešća u dobiti holdinga kao celine. U drugom slučaju vladajuće društvo
investira u osnivanje novih preduzeća ili sticanje učešća u kapitalu postojećih
društva.
Kompanija koja upravlja drugim pravno samostalnim
kompanijama i to tako što poseduje paket akcija tih preduzeća. Ako se bavi
isključivo upravljanjem portfoliom akcija preduzeća, reč je o čistoj holding
kompaniji. Ako je cilj holding kompanije da ovladava drugim preduzećima, tada je
reč o kompaniji-majci, a pripojena preduzeća predstavljaju kompanije-ćerke.
Imovina holding kompanije se sastoji od akcija drugih preduzeća, pa se prihod
ostvaruje na osnovu dividendi i kamata. Holding kompanija može u sebi da
sadrži finansijske institucije koje se javljaju kao trgovci na tržištu kapitala.
Skup imovinskih prava i obaveza fizičkog ili pravnog lica. Sve stvari
koje sačinjavaju predmet imovine kao celine, nazivaju se imovinskom masom.
Osobenost imovine je fluktuabilnost, tj. promenljivost njenog sastava, koja se
ogleda u tome što pojedini sastojci, elementi imovine, mogu iz nje izlaziti, a drugi
u nju ulaziti, a da ona kao skup prava i obaveza ostane. U okviru opšte imovine
postoje uže imovinsko-pravne celine, kao što su, na primer, zaostavština ili
imovina koja služi kao opšta zaloga poverilaca.
Indeks cena se dobija stavljanjem u odnos proseka cena određenih roba u
datom trenutku sa prosekom cena izračunatim za neki prethodni period. Služi
kao pokazatelj kretanja nivoa cena u vremenu; ako je indeks npr. 104%, znači da
je došlo do porasta cena za 4%.
Društveno-ekonomske promene u savremenim
tržišnim privredama, kao i veliki tehnološki napredak, podstakli su promenu
privrednog planiranja u nacionalnim razmerama. Te promene, poput širenja
monopola, javne potrošnje i drugo, sve više i jače su ometale delovanje tržišta u
održavanju ekonomske ravnoteže i uvlačile državu u razne oblike regulacije
privređivanja u društvu. Kao jedan od tih oblika regulacije, pojavilo se pedesetih
godina u nekim tržišnim privredama Zapada nacionalno planiranje (Francuska,
Norveška, Holandija, Švedska, Japan, Belgija). Čak i one tržišne privrede koje
nisu uvodile nacionalno planiranje, ostvarile su njegov glavni sadržaj putem
razvojne politike. Najčesce se za takvo planiranje koristi izraz indikativno
planiranje. Ono je instrument orijentisanja privrede i sredstvo usmeravanja
znatnog dela investicija. Osnovni problem indikativnog planiranja sastoji se u
ostvarenju sinteze planova ustanovljenih od samostalnih i međusobno
konkurentnih preduzeća.
Svesno usmeravanje razvoja pojedinih sektora u
privredi (ili grana u okviru sektora) ili usmeravanje razvoja pojedinih geografskih
područja.
Inflacija se manifestuje kroz opšti porast cena. Glavni uzrok inflacije je
povećanje mase novca u opticaju po stopi koja je iznad stope rasta proizvodnje.
Ona uvek predstavlja disproporciju novčanih i robnih fondova u jednoj privredi,
pri čemu su novčani fondovi veći od robnih.
Kao što je poznato, računovodstvene informacije služe kako eksternim korisnicima (partneri, kreditori, državi..) tako i za potrebe upravljanja u samom preduzeću, tj. za interne upotrebe.
Vrsta posla gde se vrši naplata po izvršenoj isporuci robe.
Ovaj posao je nepovoljan za prodavca, osim ako između poslovnih partnera ne
postoje dobri poslovni odnosi. Razlikuju se direktni i bankarski inkaso posao.
Analitičko sredstvo za utvrđivanje međuzavisnosti
između sektora, tj. privrednih grana jedne privrede. Ona pokazuje formiranje
društvenog proizvoda po sektorima, kao i njegovu raspodelu, tj. potrošnju.
Postoje dve vrste input–autput tabela, one koje uključuju spoljnotrgovinske
tokove i one koje posmatraju privredu izolovano od inostranstva.
Grupacije individualnih investitora
kao i penzioni fondovi i osiguravajuće kompanije. Osiguravajuće kompanije i
penzioni fondovi su institucije koje imaju relativno redovan priliv kako
srednjoročnih tako i dugoročnih sredstava čije se izdavanje relativno lako može
anticipirati savremenim matematičko-statističkim metodama. Njihova je glavna
karakteristika da tako prikupljena sredstva plasiraju u kupovinu dugoročnih hartija
od vrednosti (na ›tržište kapitala), za razliku od poslovih banaka koje preferiraju
kratkoročne hartije od vrednosti, tj. ›tržište novca. Institucionalni investitori
(penzioni fondovi i osiguravajuće kompanije) ulažu sredstva u ›akcije i obveznice
(znači na dugi rok) kako bi dobili i veće kapitalne dobitke. Za razliku od prethodna
dva vida institucionalnih investitora, investicioni fond je nedepozitnog karaktera ali
ima ogroman značaj u mobilizaciji kapitala od sirokog kruga ljudi, kao i u jačanju
konkurencije.
Posao kojim se želi ostvariti dobit po osnovu ulaganja
novca na različitim finansijskim tržištima sa različitim kamatnim (interesnim)
stopama. Prirodna je težnja svakog poslovnog čoveka sa viškom finansijskih
sredstava da ga plasira tamo gde će dobiti najveću kamatu. Ali nije kamatna
stopa jedini reper za ulaganje, iz prostog razloga što se ne sme ići slepo za
većom kamatom i zapostavljati promene deviznih kurseva na tržištima, jer upravo
pad/rast deviznog kursa može nadmašiti pozitivne/negativne efekte ostvarene po
osnovu kamata.
Banka čija je delatnost odobravanje dugoročnih
zajmova investicionog karaktera. Potrebna sredstva za svoj rad one pribavljaju
od ostvarene akumulacije ili izdavanjem vlastitih obveznica. Izraziti predstavnik
ove vrste banaka je hipotekarna banka, koja svoja sredstva pribavlja izdavanjem
založnica. Vrste investicionih banaka: finansijske banke, industrijske banke,
razne bankarske ustanove za dugoročno kreditiranje, holding kompanije.
Za razliku od depozitivnih banaka, nemaju filijala ili ih imaju vrlo malo.
Investicione banke mogu biti univerzalne i specijalizovane (npr. samo za
iznošenje kompanija na listing berzi).
Posrednici između pojedinaca i domaćinstava kao
investitora i preduzeća ili države kao emitenta vrednosnih papira. Investicioni
fond, u stvari, predstavlja ›portfolio akcija, obveznica i ostalih hartija od vrednosti
kupljen udruženim sredstvima individualnih investitora, kojim upravlja
profesionalna investiciona kompanija.
Znači, investiciona kompanija (koja u svom sastavu može imati i više
investicionih fondova) je finansijska institucija koja emitovanjem svojih akcija od
sitnih investitora sakuplja sredstva, a kupovinom tuđih hartija od vrednosti formira
diversifikovani portfolio sa srazmernim učešćem svakog akcionara u njemu.
Upravljanje tim portfoliom investiciona kompanija sprovodi u ime i u najboljem
interesu njenih akcionara, ali oni, ipak, podnose celinu investicionog rizika koji
potiče iz poslovnih aktivnosti kompanije. Ovo je suštinska razlika između
investicionih fondova i banaka, pošto investicioni fondovi ne garantuju očuvanje
uloženih sredstava. S druge strane, za razliku od banaka, investicioni fondovi ne
nude fiksnu kamatu već dividende, kamate i kapitalnu dobit čija visina zavisi od
načina ulaganja sredstava u fond. Visina prihoda člana investicionog fonda zavisi
od veštine upravljanja ulaganjima fonda od strane profesionalne uprave.
Skraćeni naziv Međunarodne organizacije za standardizaciju (International
Standard Organization), osnovane 1984. u Londonu. Osnovni zadaci: izrada
tipskih međunarodnih standarda važnijih industrijskih i poljoprivrednih proizvoda,
koji se daju kao preporuka zemljama članicama; ujednačavanje i približavanje
standarda zemalja članica radi olakšanja međunarodne razmene i efikasnije
kontrole kvaliteta; pomoć zemljama u razvoju u uvođenju standardizacije.
Jugoslavija je član ISO.
ISO standardi su prvi put objavljeni 1987. godine - ISO 8402. Postoje i standardi
serije ISO 14000, QS 9000 i TE 9000. Implementacija serije standarda ISO 9000
je u funkciji postizanja boljih poslovnih rezultata i konkurentnog nastupa na
tržištu. Ove serije standarda predstavljaju: modele kojima se obezbeđuje kvalitet
u proizvodnji i ugradnji i kvalitet u završnoj kontroli i ispitivanju, zatim smernice za
razradu poslovnika o kvalitetu, opšte standarde za upravljanje životnom
sredinom itd. Kod nas su ISO 9000 standardi prihvaćeni kao JUS ISO 9000. Do
kraja 1996. sertifikate za uveden sistem kvaliteta koje izdaje Savezni zavod za
standardizaciju dobila je 52. preduzeća.
Predstavlja sistematsko prikupljanje, registrovanje i
analiziranje podataka radi sagledavanja tržišta nabavke i prodaje i pozicije
preduzeća na njima. Predstavlja jednu od najznačajnijih aktivnosti marketinga i
zasniva se na eksternim (van preduzeća) i internim (iz preduzeća) informacijama.
Razlikuje se od marketing istraživanja, koje je širi pojam.
Dobra koja imaju karakteristike nerivaliteta (ukoliko neko lice
koristi dato javno dobro, to ne lišava druga lica prava da koriste isto dobro) i
neekskluzivnosti (nemoguće je sprečiti građane, pojedince da koriste javna
dobra). Za upravljanje njima obično je nadležna država, tj. neki njen organ ili institucija.
Javna potrošnja ili javni, budžetski rashodi, predstavlja izdatke države,
pokrajine ili lokalne samouprave za podmirenje javnih potreba.
U javne (kolektivne) potrebe spadaju najčešće one koje se ne zadovoljavaju (ili
ne samo) putem tržišta, cena i preferencija potrošača, kao što su zdravstvo,
školstvo, kultura....Javna potrošnja se finansira budžetskim prihodima -
prikupljenim porezima, doprinosima, carinama i ostalim fiskalnim zahvatanjima iz
sektora privrede i stanovništva.
U slučajevima kada se pojavljuje budžetski deficit koji se zajedno
sa eventualnim gubicima državnih, javnih preduzeća, mora finansirati iz nekih
izvora, država, ako ne želi monetarnu nestabilnost i finansiranje deficita emisijom
novca je prinuđena da se zadužuje. Upravo tim zaduživanjem, kao i direktnim
zaduživanjem državnih i javnih preduzeća (kod privrede, stanovništva, i u
inostranstvu) nastaje javni dug.
Javni dug predstavlja kumulirani budžetski deficit niza godina i često može preći
i vrednost društvenog proizvoda (poznato je da je jedan od uslova pristupa
Evropskoj uniji javni dug manji od 60% društvenog proizvoda).
Tržište na kome se robni promet na čitavom
privrednom području odvija pod istim uslovima. Ono zahteva slobodno kretanje
roba, usluga i kapitala bez ikakvih administrativnih ograničenja.
Kalkulacije predstavljaju računske postupke za utvrđivanje cene koštanja jedinice.
Gubitak u težini ili količini izvesne robe na njenom putu između
skladišta i mesta prodaje ili između otkupne stanice i magacina. Naročito je
prisutan kod mesa, voća i povrća, tečnosti itd.
Gubici (smanjenje količine i vrednosti ) nastali kao posledica prirodnih osobina robe, uobičajnog pakovanja i manipulsanja. Kao gubici na robi smatraju se: 1. kalo (smanjenje težine i zapremine), nastaje isparavanjem odnosno sušenjem, rastur (nastaje rasipanjem prolivanjem pri manipulisanju), kvar je posledica delovanja prirodnih činilaca tokom vremena (truljenje vrenje užegnuće..), dok je lom karakerističan za neke proizvode..(staklo porcelan..). Uginuće je gubitak stoke, živine, ribe zbog neodgovarajućih uslova držanja manipulisanja.
Stopa po kojoj se plaća kamata kao naknada za privremeno
ustupanje određene količine novca, kapitala i sl. na korišćenje. U stvari,
predstavlja cenu novca (za kratkoročne zajmove), tj. kapitala (za dugoročne
kredite).
Osnovne determinante kamatne stope (kao uostalom i svake druge cene) su
ponuda i tražnja na tržištu novca, tj. kapitala, ali je prisutan i uticaj nekih drugih
faktora (npr. eskontne stope centralne banke).
Vrednost (glavnica) koja vlasniku donosi više vrednosti nego što je
njena vrednost. Novac ili bilo koja druga vrednost, postaje kapital kada se njime
kupuje roba u cilju prodaje za veću vrednost ili se njime angažuju činioci
proizvodnje koji u proizvodnji stvaraju više nego što je u njih uloženo.
Tovar, i to najčešće brodski. U osiguranju označava teret, tj.
robu koja se osigurava za vreme prevoza.
Kasa - skonto predstavlja jedan od kreditnih uslova plaćanja koje preduzeće
nudi svojim kupcima. Ukratko to je popust na koji kupac proizvoda može računati
ukoliko izmiri svoju obavezu do nekog unapred utvrđenog roka (taj rok se u
literaturi naziva diskontni period, tj. period u kojem važi kasa skonto). Najčešće je
izražen procenualno i to od vrednosti celokupnog prihoda ostvarenog prodajom
proizvoda ili usluge. Ako negde vidimo da su kreditni uslovi 3/20 neto 50
to znači da nam je poverilac odobrio 3% kasa skonta ako izmirimo našu obavezu
u roku od 20 dana (diskontni period), pri čemu je vreme dospeća obaveze u roku
od 50 dana. Da li se vođenjem politike kreditnim uslovima postižu pozitivni ili
negativni rezultati utvrdjuje se na osnovu poređenja dodatnih troškova
uzrokovanih kasa skontom i dodatnih koristi ostvarenih istim.
Ekonomski razlog za zaključenje ugovora.
Zemlje koje imaju nekonvertibilnu valutu i jaču deviznu kontrolu
međunarodna plaćanja često vrše putem kliringa. Klirinškim sporazumom se
plaća između dve ili više zemalja, a plaćanja se obavljaju preko klirinških računa,
koji se vode kod nacionalnih centralnih banaka. Tako uvoznici uplaćuju
odgovarajući iznos nacionalne valute, a izvoznici sa istog računa naplaćuju svoju
robu u nacionalnoj valuti. Preko dogovorene nacionalne valute vrši se
međudržavni obračun dugovanja i potraživanja. Klirinškim sporazumima se
predviđa iznos tzv. manipulativnog kredita, odnosno granica do koje dugovanja
jedne strane mogu nadmašiti njena potraživanja. Sastavni deo klirinških
sporazuma su i robne liste kojima zemlje učesnice sporazuma utvrđuju obim i
strukturu međusobne razmene u toku obračunskog perioda.
To su dokumenta na osnovu kojih se sprovodi knjiženje. Knjiženje podrazumeva da postoje dokumenta o ekonomskim promenama koje treba evidentirati u knjigovodstvu. Sva dokumenta za knjiženje se mogu knjižiti samo na osnovu naloga za knjiženje.
Vodi se u preduzećima radi kontrole poslovanja i poslovnog
odlučivanja. U knjigovodstvu se, sistemom računa, prate ekonomski procesi.
Knjigovodstvo obuhvata samo ekonomske promene koje se mogu izraziti u
novcu. Kao osnov za knjiženje služi knjigovodstvena dokumentacija koja
obuhvata nastale ekonomske promene i vrši se svakodnevno, od osnivanja
preduzeća do likvidacije.
Knjigovodstvo je dokumentovana i strogo formalizovana evidencija – zasnovana
na potpunom i trajnom sakupljanju i tematskom, hronološkom i stvarnom
sređivanju podataka o svim nastalim individualnim poslovnim događajima i
stanjima – koja, korišćenjem vrednosnih jedinica mere, ima mogućnost da
prikaže sliku o celokupnom prethodnom poslovanju preduzeća. Knjigovodstvo
treba posmatrati i razmatrati kao celinu dokumenata, poslovnih knjiga i
računovodstvenih obračuna i računovodstvenih izveštaja. Završni produkt
računovodstva su obračuni koji obuhvataju knjigovodstvene podatke o svim
stanjima i procesima u prošlosti. Formalno, neki od ovih obračuna se prikazuju u
formi finansijskih izveštaja, a u skladu sa propisanom šemom i predstavljaju
jednu od fundamentalnih podloga za donošenje poslovnih odluka. Zbog svoje
stroge formalnosti knjigovodstveni podaci imaju karakter pravnog dokaznog
sredstva, što nije slučaj sa ostalim oblicima privrednih evidencija.
Polazeći od činjenice da knjigovodstvo prati celokupni proces reprodukcije u preduzeću, a u okviru njega sva sredstva i njihove izvore, kao i sve prihode i rashode, i to tako sto na osnovu odgovarajuće dokumentacije evidentira nastale poslovne promene koje se mogu novčano izraziti, uloga i značaj knjigovodstva su vrlo kompleksni i to kako sa gledišta njegovog mesta u okviru računovodstva, tako i sa gledišta njegovih odnosa sa ostalim funkcijama u preduzeću u procesu organizovanja knjigovodstvene evidencije i unutrašnjeg struktuiranja knjigovodstva kao najvažnijeg dela računovodstva.
- Odnos knjigovodstva sa osnovnim poslovnim funkcijama preduzeća ogledaju se u tome što knjigovodstvo od ovih funkcija dobija odgovarajuću dokumentaciju za knjiženje poslovnih promena iz njihovog područija aktivnosti i što knjigovodstvo povratno na osnovu ovako proknjiženih poslovnih promena iz odgovarajućih konta pruža informacije poslovnim funkcijama za njihovo tekuće delovanje.
- Knjigovodstvo predstavlja postupak ili metodu registrovanja poslovnih promena ili transakcija privrednog subjekta. Tako shvaćeno knjigovodstvo je deo privredne evidencije ali istovremeno i instrument utvrđivanja imovine (sredstava) i uspešnosti (rentabilnosti) poslovanja privrednog subjekta. Knjigovodstvena služba kao subjekat za obavljanje knjigovodstvenih poslova sakuplja, klasifikuje (sistematizuje), registruje (evidentira), čuva podatke o nastalim poslovnim promenama i o tome izveštava interne i eksterne korisnike.
- Osnovni primarni cilj knjigovodstva je utvrđivanje periodičnog ili finansijskog rezultata kao instrumenta za identifikovanje rentabiliteta (uspešnosti) poslovanja privrednog subjekta u određenom vremenskom intervalu.
- Od ažurnosti i kvaliteta knjigovodstvenih podataka, zavisi ažurnost i i kvalitet rada ostalih delova računovodstvene celine.
- Knjigovodstvo je zaokruženi sistem evidencije, koji omogućava da se u svakom trenutku utvrdi stanje i kretanje pojedinih delova sredstava i njihovih izvora, da se dobiju podaci o nastalim rashodima i prihodima a time i o finansijskom rezultatu kao njihovoj razlici.
- Osnovni zadaci knjigovodstva su obezbeđivanje podataka kojima se omogućava:
1. Utvrđivanje stanja sredstava i njihovih izvora u svakom trenutku, kao i kretanja koja su na njima nastala,
2. Utvrđivanje rashoda i prihoda u toku određenog vremenskog perioda
3. Utvrđivanje ukupnog prihoda dobiti dohotka i njihovu raspodelu
4. Ostvarivanje samoupravljanja, analizu poslovanja i planiranje dalje aktivnosti radne organizacije, kao i funkcionisanje radničke kontrole.
- je sistemsko i kontinuirano evidentiranje poslovnih promena izraženih u novcu, na osnovu odgovarajuće dokumentacije.
Sistematsko i hronološko registrovanje poslovanja i promene vrednosti i strukture sredstava preduzeća.
Odnos ukupnog prihoda (ili realizacije) i prosečnog iznosa koričćenih obrtnih sredstava. Koeficijent prikazuje broj obrtaja obrtnih sredstava tokom obračunskog perioda (godine), tj. pokazuje koliko prihoda donosi svaka jedinica korišćenih obrtnih sredstava. Koristi se za utvrđivanje potrebnih obrtnih sredstava (pri nepromenjenim uslovima), ako je poznat prihod.
Pojam kojim se označava finansiranje izvesnih projekata iz
izvora koji su najčešće locirani van zemlje u kojoj se projekat realizuje. Kao jedna
od glavnih (i prvih) institucija na ovom polju, javlja se Svetska Banka, koja je
1974. godine otpočela poslove kofinansiranja. Od ostalih zajmodavaca, ističu se:
1. javne agencije za razvoj (nacionalne i međunarodne),
2. izvozno-kreditne agencije,
3. komercijalne banke.
Međunarodne finansijske institucije, kao što je Svetska Banka, jesu institucije
koje, sa razlogom, uživaju visoku reputaciju u finansiranju raznih projekata, sa
posebnim naglaskom na nerazvijenim regionima. Sigurno da je mnogo lagodnije
nekoj npr. komercijalnoj banci da uloži sredstva znajući da je učesnik u
finansiranju i jedna takva institucija kao što je Svetska Banka, i to iz čisto
pragmatskih razloga (jer zna da je projekat bio valjano evaluiran od strane
eksperata, kreditnih analitičara Svetske Banke).
Postoje različiti modeli kofinansiranja i to:
• paralelno finansiranje (više u upotrebi) – model u kome se nabavke
vezane za projekat dele na "pakete", a suština je u tome da se svaki
"paket" može finansirati iz posebnih izvora, iz čega sledi da je veza
međunarodna finansijska institucija – sufinansijer labavija;
• zajedničko finansiranje (engl. joint-financing) – model u kome sve strane
(i međunarodna finansijska institucija i lokalni sufinansijer) preciziraju
svoje učešće u zajedničkom finansiranju pojedinih delova projekta.
Ovi poslovi su uznapredovali toliko da danas imamo praksu polugodišnjeg
objavljivanja liste projekata za kofinansiranje po celome svetu, koje se dostavljaju
na adrese preko 600 komercijalnih banaka i izvozno-kreditnih agencija.
Posrednik u prometu koji u svoje ime prodaje tuđu robu, za račun
vlasnika robe (komitenta) od koga za prodajnu uslugu prima određenu proviziju.
Iz komisionog ugovora proizilaze sledeće obaveze komisionara:
a) da ispunjava komitentove komisione naloge,
b) da pažljivo bira poslovne partnere i savesno postupa prilikom zaključenja
ugovora,
c) da štiti komitentove interese u poslu,
d) da komitentu pruži jemstvo za izvršenje komisionog posla,
e) da izvrši konačni obračun za komitenta.
I komitent preuzima komisionim ugovorom određene obaveze: da komisionaru
isplati proviziju za komisioni posao; da komisionaru nadoknadi potrebne i korisne
troškove; da komisionaru dâ predujam za pokriće troškova ukoliko je to potrebno.
Za potraživanja prema komitentu, komisionaru pripada pravo zaloga i pravo
pridržaja komisione robe.
Način izmirenja obaveze između dužnika i poverioca, kad
između njih postoje dve ili više obaveza: poverilac potražuje od dužnika određeni
iznos, ali mu istovremeno i duguje određeni (različit ili isti) iznos po nekom
drugom osnovu. Ovakva potraživanja i dugovanja mogu da se uzajamno potiru
(kompenziraju). Kompenzacija može biti :
a) zakonska (obavezna) i
b) fakultativna (dobrovoljna).
Koncern je najviši stepen monopolističkog udruživanja preduzeća. On
ujedinjuje preduzeća raznih grana proizvodnje koja u potpunosti gube svoju
samostalnost. Koncern obuhvata jedinstvenim kapitalom više preduzeća, tako da
matično preduzeće (tzv. krovno preduzeće) svojim kapitalom uloženim u druga
preduzeća (tzv. preduzeća kćeri) i učešćem u njihovoj upravi kontroliše njihovo
poslovanje.
Privredna struktura koncerna je vertikalna ili horizontalna: vertikalni koncern
ujedinjuje preduzeća različitih međusobno povezanih proizvodnih faza, dok
horizontalni koncern ujedinjuje preduzeća iste poslovne delatnosti. Koncerni su
dobili prvi put svoju zakonsku definiciju u nemačkom Zakonu o akcionarskim
društvima iz 1937. godine.
Koncesije u širem smislu znače odobrenja koja vlasti daju kako građanima
date države tako i eventualno, stranim državljanima, radi obavljanja industrijskotrgovinske
ili uopšte privredne delatnosti, na određeni rok, uz naknadu ili bez
naknade.
Koncesija u međunarodnom pravu znači davanje, pod posebno propisanim
uslovima, uz naknadu, povlastice za vršenje nekih izuzetnih prava (koja po
pravilu ne pripadaju strancima, kao što su: eksploatacija prirodnih bogatstava -
nafte, ruda i sl.; javne službe, pa čak i javne vlasti - naplata poreza) od strane
nadležnog državnog organa (koncedenta) stranom fizičkom ili pravnom licu
(koncesionaru). Ovi ugovori nemaju međunarodnopravni karakter, sem ukoliko
se to izričito ne sankcioniše u kasnije zaključenim zaštitnim ugovorima između
dve države. Predmet koncesije ne može biti izgradnja ratnih objekata i opreme.
U Srbiji postoji Zakon o koncesijama (1997), prema kom se koncesija daje na rok
od najviše 30 godina, koji počinje da teče od momenta završavanja objekta. Po
isteku roka, dobro prelazi u ruke države. U SRJ je prva koncesija data za
izgradnju auto-puta Niš - Dimitrovgrad.
Koncesija u socijalističkim zemljama po pravilu nije primenjivana, izuzetak je bio
bivši SSSR gde je radi podizanja nivoa ekonomske aktivnosti posle velikih
razaranja u toku građanskog rata i revolucije, koncesija davana stranim
kapitalistima u uskim oblastima privrednih delatnosti.
Preduzeće koje obuhvata holding kompaniju i grupu povezanih
preduzeća koja uglavnom nisu konkurenti po proizvodima i tržištima. To su velika
preduzeća koja se bave raznim, međusobno nepovezanim privrednim
aktivnostima. Konglomerati uobičajeno nastaju kroz merdžere (pripajanja) i
take over-e (preuzimanja), a ekonomska opravdanost njihovog formiranje leži u
redukciji rizika poslovanja kroz spajanja preduzeća koja su različita u svojim
područjima delatnosti, čime se realizuje konglomeratska diversifikacija kao
strategija rasta preduzeća. Smatra se da konglomeratsko preduzeće može da
ostvaruje visoku sinergijsku vrednost prevashodno na području upravljanja
finansijama, dok je ta vrednost na području proizvodnje, istraživanja i razvoja
niska ili nikakva.
Konglomerat predstavlja pre svega potencijalnog investitora kapitala, a manje
isporučioca novih tehničko-tehnoloških rešenja.
Zbog svoje geografske i proizvodne disperzije i veličine, mogu da onemoguće
dejstvo tržišta i neutrališu dejstvo antimonopolskih zakona.
Suparništvo između učesnika u ponudi robe, s ciljem svakog
učesnika da tržište svoje robe što više proširi na račun drugih učesnika. Najčešća
sredstva konkurencije su: snižavanje cena, dizanje kvaliteta proizvoda, nova
tehnologija, itd. Na tržištu vlada konkurencija kada postoje brojni pojedinci i firme
koji deluju jedni naspram drugih i pri čemu nijedan od tih subjekata nema
dovoljno veliki uticaj da sam određuje cenu.
Dokument koji
izdaje brodar, a služi kao dokaz da je ugovor o prevozu zaključen i da je roba
utovarena na brod. Konosman ili teretnica, ima tri funkcije: dokazuje da je
sklopljen ugovor o prevozu robe, da je roba utovarena na brod radi transporta i
predstavlja hartiju od vrednosti koja se, po osnovu utovarene robe, može
prenositi (prodati). Razlikuju se dve osnovne vrste konosmana: čist i nečist. Pod
čistim konosmanom se podrazumeva onaj koji dokazuje da je roba koja je
utovarena na brod u potpunosti ispravna, što se utvrđuje prethodnim pregledom
robe od strane brodara. Kod nečistog konosmana, roba koja je utovarena u brod
nije u potpunosti ispravna, a sve uočene nedostatke brodar unosi u konosman.
Ovo je veoma bitno, jer za nedostatke u robi, koji nisu uočeni i zapisani u
konosmanu, odgovara brodar.
Pod konsignacijom se podrazumeva takva vrsta trgovinskog
posla gde preduzeće konsignator ili zastupnik na svojim skladištima drži robu
proizvođača – vlasnika ili konsignanta, radi prodaje. Ono što je bitno za ovu vrstu
posla jeste da konsignator nije vlasnik robe već da on pruža samo uslugu
skladištenja i prodaje proizvoda inostranog partnera. U ugovoru o konsignaciji
može se predvideti da konsignator, pored ovih usluga, pruža i usluge servisa. Za
ove usluge konsignator naplaćuje određenu proviziju, dozvoljeno je i u stranoj
valuti, kao procenat od vrednosti prodatih proizvoda.
Ugovorni poslovni odnos gde vlasnik robe (proizvođač) ustupa određenu količinu robe zastupniku da ovaj u ime i za račun vlasnika prodaje robu. Zastupnik plati robu vlasniku tek nakon prodaje robe a sam prima proviziju kao nadoknadu za uslugu.
Domaći zastupnik drži na svom skladištu robu
koja je u vlasništvu strane firme radi prodaje te robe. Sve dok se roba ne proda,
smatra se da nije uvezena, iako je ušla u zemlju. Tek kada se roba proda vrši se
obračun carine, poreza i drugih dažbina. Domaći zastupnik dobija proviziju za
obavljeni posao.
Određena količina ili vrednost određene robe koja se
sme u unapred utvrđenom vremenskom periodu uvoziti ili izvoziti, odnosno
određena količina ili vrednost roba koje jedna zemlja odobrava drugoj za uvoz.
Kvota je količina i vrednost roba koja se u okviru pojedinog kontigenta može
uvoziti ili izvoziti, a raspodeljuje se na više preduzeća.
K.O. je lista (pregled ili spisak) svih računa ili konta koji se mogu otvoriti u knjigovodstvu preduzeća.
- Izborom K.O. se određuje:
1. sadržina i struktura knjigovodstva,
2. odnos finansijskog i analitičkog knjigovodstva
3. metode periodiziranja rezultata,
4. postupci kontiranja i knjiženja,
5. mogućnost zadovoljenja poslovodnih (upravljačkih) zahteva na nivou preduzeća.
Opšti odnosno interni propis kojim se određuje naziv i sadržina računa u knjigovodstvu, jedinstveno sistematizovani i obeleženi.
Sastoji se u kontroli efikasnosti i pravilnosti obavljenog poslovanja i u otklanjanju utvrdjenih neispravnosti. Pri tome se kao merila za utvrdjivanje efikasnosti poslovanja uzimaju planirane velicine koje pokazuju kakva, u odgovarajucim uslovima, treba da budu stanja i kretanja sredstava i njihovih izvora, troskova, rashoda i prihoda i drugih elemenata bilansa.
- predmet kontrole najcesce obuhvata: kretanje zaliha(materijal, polu i gotovi proizvodi)
- kretanje i upotrebu osnovnih sredstava
- kretanje troskova,
- formiranje i raspodelu ukupnog prihoda
- finansijsko poslovanje
- knjigovodstvo u smislu ispravnosti knjizenja, azurnosti, primene propisa i sl.
Predstavlja sposobnost jedne valute da se
relativno lako može zameniti za drugu valutu ili za zlato. Da bi jedna valuta mogla
postati konvertibilna iza nje mora da stoji stabilna privreda; platni bilans ne
sme da pokazuje veći i dugotrajniji deficit. Za konvertibilnost valute potreban je
i određeni stepen političke stabilnosti u zemlji. Ukoliko zemlja proglasi svoju
valutu konvertibilnom, a za to nisu ispunjeni uslovi, nacionalna privreda trpi štete
od takvog čina, što može dovesti do gubljenja poverenja u datu valutu i
suspenzije konvertibilnosti. Za nacionalnu privredu je bolje da ima stabilnu
nekonvertibilnu valutu, nego konvertibilnu a slabu.
Pod konjunkturom se podrazumeva smer i intenzitet kretanja,
kolebanja (fluktuiranja) privredne aktivnosti.
Kod kredita period (ročnost) vraćanja uzetog
kredita. Kratki rok do jedne godine od dana korišćenja kredita, izuzetno do tri
godine; srednji rok od 3-5 godina od dana korišćenja kredita; dugi rok preko 5
godina, često do 20 godina, a izuzetno i 40 godina, od dana korišćenja kredita.
Predstavlja dobrovoljno ustupanje određenih količina roba, novca ili
drugih vrednosti od strane poverioca (kreditora) drugom licu (dužniku, debitoru)
uz automatsko nastajanje obaveze dužnika da u nekom određenom
(preciziranom) budućem roku vrati istu vrednost, sa ili bez određene kamate, kao
nadoknadu kreditoru. Krediti se dele prema dužnicima: javni i privatni, domaći i
strani; prema obezbeđenju: na lični, menični, lombardni i hipotekarni; prema
ročnosti: kratkoročni, srednjoročni, dugoročni; prema ekonomskoj nameni:
potrošački, proizvodni i sl.
Kreditna kartica predstavlja plastičan dokument koji izdaje banka ili drugi
finansijski posrednik i koji dozvoljava vlasniku da dobije kredit.
Skup mera i instrumenata radi postizanja kreditno političkih
ciljeva. Monetarna politika je deo kreditne politike, njen osnovni deo. Kreditna
politika spojena sa fiskalnom, poreskom politikom, čini širi pojam - finansijsku
politiku. Kreditna politika može biti restriktivna - koči konjunkturu i ekspanzivna
konjunkturu.
Pravno ili fizičko lice, koje kupuje robu ili koristi usluge.
Obim dobara i usluga koji se može kupiti za odgovarajuću
količinu novca. Kupovna moć je u recipročnom odnosu sa cenama, odnosno -
ako cene rastu, kupovna moć opada.
Kvalitet se može posmatrati sa dva aspekta:
1) sa aspekta ponude, tj. prizvođača predstavlja usaglašenost sa zahtevima, tj.
pravilama procedure proizvodnje (sa datom specifikacijom).
2) sa aspekta korisnika kvalitet predstavlja ukupnost karakteristika proizvoda koje
imaju sposobnost da zadovolje izrečene i implicitne potrebe.
Pojam koji se često poistovećuje sa gubicima
centralnih banaka, iako ova dva pojma nisu identična. Kao što je poznato
(pogotovu je to kod nas bio slučaj), centralne banke ne vrše uvek i samo
monetarne funkcije, već "pomažu" državu i tako vrše poslove iz domena fiskalne
politike. Kada se pojavi potreba za finansijskom "injekcijom", država preko vlade
urgira kod guvernera centralne banke i na taj način dolazi do sredstava za
finansiranje javnog sektora po netržišnim uslovima, uz istovremeno gomilanje
gubitaka u bilansu centralne banke.
Osnovni izvori gomilanja gubitaka centralne banke, tj. kvazifiskalnog deficita su:
- davanje subvencija "prioritetnim" privrednim granama od strane centralne
banke,
- spašavanje banaka i drugih finansijskih institucija koje su pred bankrotstvom,
- finansiranje nefinansijskog javnog sektora jeftinim kreditima iz primarne emisije,
- ostvarene negativne kursne razlike po osnovu otkupa/prodaje deviza.
Kao što se iz napred navedenog može zaključiti, kvazifiskalni deficit je jedan od
glavnih uzročnika monetarne ekspanzije, a samim tim i generator inflacije. Iz
ovoga proizlazi da su preduslovi koji se moraju a priori ispuniti za ostvarivanje
makroekonomske stabilnosti u nekoj zemlji – eliminisanje kvazifiskalnog deficita i
uravnotežen državni budžet.
Latentna traženja nastaju kada postoji određeni broj ljudi koji ima potrebu za
nečim, a ta potreba se ne može zadovoljiti postojećim proizvodima i uslugama.
Doktrina o što je moguće većoj ulozi tržišta i konkurencije u
procesu koordiniranja ekonomskih aktivnosti. Državi se ostavljaju samo one
aktivnosti koje tržište ne može da reguliše ili koje su neophodne za otpočinjanje
uspešne tržišne utakmice.
Podrazumeva da za uvoz robe koja je u režimu libero ne postoje
nikakva ograničenja, međutim to ne znači da se na uvoz te robe ne plaća carina.
Pod pojmom licence se podrazumeva određena vrsta znanja
(organizaciona, upravljačka, tehnološka, itd.) koja mogu da posluže u poslovanju.
Licenca je predmet kupoprodaje (posebno na međunarodnom nivou) i predstavlja
najstrože čuvanu poslovnu tajnu (primer Coca-Cola). Licenca se plaća
jednokratno. Pošto su veoma veliki iznosi, često se odobrava plaćanje u više
tranši (rata). Izvoz licenci se vezuje za zemlje koje puno ulažu u naučnoistraživački
rad. Naša zemlja je neto uvoznik licenci (više uvozimo nego što
izvozimo). Tokom osamdesetih godina na dvadeset uvezenih licenci izvozili smo
jednu. Ono što je veliki problem kod licenci jeste da su dosta retko u prometu
najnovije licence, tj. najsavremenija tehnologija, već se uglavnom radi o
tehnologiji prethodne generacije. Razlog tome jeste smanjivanje konkurencije.
Ugovor o licenci prati i niz restriktivnih klauzula koje se odnose, na primer, na to
da se kupcu licence ograničava tržište na kome može prodavati proizvode koje je
proizveo po kupljenoj licenci ili obim proizvodnje tih proizvoda. Takođe se može
odrediti i to da se repromaterijal (sirovine) nabavlja od tačno određenog
prodavca, koji je neretko i prodavac licence. Najveći “proizvođači” licenci su SAD
i Japan.
Teretan ugovor kojim se davalac licence obavezuje da ustupi pravo
privrednog iskorišćavanja patenta, znaka razlikovanja (žiga, modela ili uzorka) ili
know-how-a, dok se korisnik licence obavezuje da će iskorišćavati predmet
licence na ugovoreni način i da će davaocu platiti predviđenu naknadu. Licenca
može biti ugovorna (isključiva i neisključiva), prinudna (predstavlja sredstvo
ograničenja patenta u interesu domaće privrede; može se dati ako imalac prava
ne koristi ili nedovoljno koristi svoj pronalazak u zemlji) i zakonska.
Nadmetanje pri zaključivanju kupoprodajnih i drugih ugovora u
robnom prometu. Postoje dva osnovna oblika licitacije: usmena (sastoji se u
direktnom nadmetanju prisutnih kupaca, polazeći od unapred određene prodajne
cene) i ofertalna (nadmetanje u vidu pisanih ponuda; najčešće se javlja prilikom
zaključenja ugovora o građenju, ili drugim većim investicijama). Kod obe vrste
licitacija može se zahtevati da učesnici na licitaciji prethodno uplate određeni
iznos na ime kaucije ili da podnesu bankarsku garanciju, što se posebno javlja
kod međunarodnih licitacija.
Lični dohodak je deo čistog dohodka koji pripada radniku u organizaciji, a koji služi za zadovoljavanje njegovih ličnih potreba kao i za zadovoljavanje zajedničkih i opštih društvenih potreba koje se podmiruju iz njegovog ličnog dohodka.
Sam naziv predstavlja skraćenicu engleskih reči “last-in frst-out” , što u našoj stručnoj literaturi ovaj metod se tretira kao “metod: poslednja ulazna - prva izlazna”. Polazna predpostavka Lifo metoda je da utroske treba obračunavati po poslednjim nabavnim cenama, tj po cenama koje su na bazi tekućih tržišnih kretanja jedino realne za obračun troškova i za planiranje budućih nabavki.
Likvidnost se može dvostruko tumačiti:
1) vlasništvo nad dobrima koja se mogu lako i brzo transformisati u novac a
prema dovoljno predvidljivoj ceni; osim samog novca, u likvidna sredstva spadaju
sve druge hartije od vrednosti za koje postoji stabilno tržište i koje se mogu brzo
zameniti za novac po relativno stabilnoj ceni;
2) sposobnost preduzeća da u propisanom ili dogovorenom roku izmiri sve svoje
dospele obaveze.
Logistika pokriva sve one aktivnosti koje su usmerene na savladavanje
prostorne i vremenske nepodudarnosti između proizvodnje i potrošnje. To je
umešnost dostavljanja materijala i proizvoda i širi je pojam od distribucije, jer
obuhvata i skladištenje i niz drugih aktivnosti.
Posebna vrsta kreditnih poslova, gde se bonitet
zajmoprimca utvrđuje ne njegovom kreditnom spsobnošću, već vrednošću
njegovog zaloga koji daje poveriocu. Lombard ili zalog, može biti u obliku
plemenitih metala, vrednosnih papira, raznih roba ili drugog. Obično se kredit
odobrava u procentno manjoj vrednosti od stvarne vrednosti zaloga. Zalog
ostaje, do roka vraćanja kredita ili izvršenja nekog posla kod poverioca, a ovaj
može, radi dobijanja efektivnog novca, da ga založi. Takav posao zove se
relombard.
Lon poslov su poslovi oplemenjivanja, dorade i
proizvodnje finalnih proizvoda u inostranstvu. Oplemenjivanje podrazumeva
industrijsku preradu koja rezultira dobijanjem novog kvaliteta, kao i popravke
trajnih potrošnih dobara itd. Dorada podrazumeva industrijsku doradu pri čemu
se ne menja osnovno svojstvo robe, već se mehaničkim, hemijskim i drugim
procesima poboljšava njen kvalitet.
Roba koja je predmet oplemenjivanja prijavljuje se kao privremeni uvoz. Motiv
firme koja vrši lon - posao jeste korišćenje slobodnih kapaciteta koji omogućuju
da se ostvari devizni priliv i razbijanje troškova amortizacije.
Londonska berza je osnovana 1802. god., a 1986. god. je prerasla u
Međunarodnu berzu Ujedinjenog Kraljevsta i Republike Irske, mada se i danas
popularno naziva "londonska berza". Akcije se kotiraju slicno kao i u Japanu i
SAD. Imamo, dakle, glavno tržište (akcije "najjačih" kompanija) i tržište
nekotiranih (sa slabijim rejtingom) hartija od vrednosti.
Sve ono što donosi zaradu, tj. što je unosno, korisno.
Predstavlja oblast ekonomije koja se bavi izučavanjem
privrede kao celine, u pogledu ukupno proizvedenih roba i usluga, ukupnih
prihoda, nivoa zaposlenosti faktora proizvodnje - rada, kapitala i zemlje i opšteg
kretanja cena. Do tridesetih godina 20. veka ekonomska teorija je uglavnom bila
skoncentrisana na pojedinačna preduzeća i privredne grane. Međutim, nakon velike
ekonomske krize sa kraja tridesetih, i sa razvojem koncepta nacionalnog dohotka
i brojnih drugih statističkih metoda, interesovanje za makroekonomijom naglo
počinje da raste. Najvažniji ciljevi makroekonomske politike su ekonomski rast,
stabilnost cena i puna zaposlenost. Reč makroekonomija potiče od grčke reči
"makros", što znači veliko, agragatno. Prvi put je ovu reč upotrebio 1948. godine
teoretičar Howns.
Prodaja robe iz prodavnice za gotovinu.
Kao faza u životnom ciklusu proizvoda, obuhvata sve one
aktivnosti koje se odnose na održavanje upotrebne vrednosti proizvoda. Ona
obuhvata skladištenje, transportovanje, utovaranje, premeštanje robe i dr.
Promena u ukupnim troškovima kao rezultat
proizvodnje dodatne jedinice proizvoda. Izračunava se:
GTR = ?UTR / ?Q
gde GTR označava granične troškove, ?UTR označava promenu u ukupnim
troškovima, a ?Q promenu u obimu proizvodnje.
Granični troškovi ne zavise od fiksnih troškova već su determinisani samo
varijabilnim troškovima. Znači, ako se proizvede dodatna jedinica, fiksni troškovi
se ne menjaju i dodatni fiksni troškovi su nula, pa sledi da granični trošak zavisi
od varijabilnih troškova.
Kako je pri donošenju određenih vrsta odluka za organe upravljanja preduzećem
bitnije da se sagledaju promene u ekstra nastalim troškovima usled promene
obima proizvodnje, nego u prosečnim troškovima, to se služe marginalnim
troškovima kao putokazom. Odnos marginalnih troškova i prosečnih troskova je
značajan indikator za poslovnu politiku preduzeća.
Reč, simbol, termin, ime ili sve to kombinovano. To je
obeležje proizvoda određenog proizvođača ili trgovine kojim se izdvaja od drugih.
Pod markom trgovine ili trgovinskom markom
podrazumevamo proizvode koji se prodaju pod zaštitinim znakom trgovinskog
preduzeća. Jedan od poznatijih primera u svetu je trgovinsko preduzeće Marks &
Spencer, a kod nas C market.
Marketing miks je kombinacija kontrolisanih instrumenata marketinga
kojima se koristi preduzeće da bi postigao očekivani nivo prodaje na ciljnom
tržištu. Tradicionalna klasifikacija instrumenata marketing miksa se oslanja na
tzv. "4p": proizvod (product), prodajna cena (price), distribucija (place) i
promocija (promotion). U savremenim definicijama se pored 4 navedena
instrumenta u marketing miks svrstavaju i tzv. "3c": obezbeđenje interesa
potrošača (consumerism), racionalno iskorišćenje i kontrola resursa (control) i
očuvanje okoline (conservation). U uslužnim delatnostima marketing autori su
proširili broj "4p" na "7p" dodajući bitne elemente kao što su: ljudi (people),
proces pružanja usluge (process) i fizičku sredinu (physical evidence).
Trajna orijentacija privrednih subjekata
na potrebe i želje kupca.
Ukalkulisana razlika u ceni (razlika između nabavne i ukalkulisane prodajne cene robe).
Obezbeđivanje potrebnih materijalnih sredstava namenjenih procesu proizvodnje ili izvršavanju usluga. Pored finansijskog poslovanja, materijalno poslovanje je drugi deo ukupnog poslovanja radne organizacije. Ovo poslovanje obuhvata nabavku, transport, uskladištenje i odgovarajuću evidenciju proizvoda. Materijalno poslovanje se prati u materijalnom i robnom knjigovodstvu analitički i sintetički, kao i vrednosno u finansijskom knjigovodstvu.
Berzanski poslovi čije izvršenje mora da usledi sredinom
meseca. Na nemačkim berzama nisu mogući ovako ugovoreni poslovi.
Upravljanje bilo kojim oblikom organizacije (preduzeće,
neprofitne organizacije...) koje vodi ostvarivanju postavljenih ciljeva. Menadžeri
su visoko obrazovani profesionalci, i do njihove pojave je došlo zbog
neophodnosti odvajanja vlasnika od direktnog upravljanja preduzećem. Po
definiciji Mary Parker Folet, menadžment je sposobnost ostvarenja ciljeva preko
drugih ljudi.
Meni predstavlja pregled opcija (funkcija, aplikacija) Lidder-a, koje imaš na raspolaganju u određenoj fazi rada. Na osnovu ponuđenog menija, treba da se opredeliš za određenu opciju, u zavisnosti šta želiš da radiš.
Pismeni dokument, izdat u strogo zakonskoj formi, u kome se
izdavalac (trasant) obavezuje da će u roku isplatiti određeni iznos ili pak poziva
drugo lice (trasata) da izvrši tu isplatu. Postoji više vrsta menica. Jedna od njih je
sopstvena - kada se izdavalac obavezuje da će sam izvršiti isplatu, dok je
vučena ona kojom izvršilac poziva drugo lice, odnosno trasata da izvrši isplatu.
Blanko menica je neispunjen menični obrazac snabdeven potrebnim potpisima i
zakonski može postati menica čim se ispune ostali bitni podaci. Blanko menica
se upotrebljava za obezbeđenje zajma pojedinca ili organizacije - ako dužnik
normalno otplaćuje zajam, pri izvršenoj potpunoj uplati blanko menica se vraća
dužnicima. Ali, ako dužnik prestane sa otplatama blanko menica se popunjava
na ostatak duga, a dug se isplaćuje po meničnom postupku.
Sve izjave u vezi sa menicom daju se napismeno i potpisano na menici, a svaki
potpisnik na menici je i obaveznik. Vreme kada se iznos naznačen na menici
mora platiti je menična delatnost, pa na osnovu ovog kriterijuma razlikujemo tri
vrste menica:
1. kada je rok plaćanja izričito određen i u samom meničnom tekstu vezan za
datum izdavanja (npr. "platite za 4 meseca od danas - pa sledi datum");
2. menica po viđenju, tj. menica koja je plativa čim se ponese na naplatu i sadrži
klauzulu "platite po vidjenju";
3. menica na određeno vreme po viđenju - menica koja je plativa u određenom
roku po viđenju, naznačeno u samoj menici (npr. "platite u roku od 5 dana po
viđenju").
Merčendajzing je povezan sa pojmom merchandise koji u engleskom jeziku označava robu kojom se trguje. Pojam merčendajzing u stranoj literaturi najsličniji je pojmu komercijale u našoj terminologiji, i po pravilu, označava funkciju nabavke i prodaje. Merčendajzing protumačen na taj način predstavlja najvažniju funkciju u trgovačkom sastavu. Merčendajzing u užem smislu reči se često kod nas doživljava kao unapređenje prodaje, odnosno podrazumeva sve aktivnosti u prodajnom prostoru povezane sa samom robom, kao što je pozicioniranje i izlaganje robe, promotivne aktivnosti unutar prodajnog prostora i slično. Čak i u ovom užem smislu reči, pojam je i kod nas i u svetu doživeo određenu transformaciju od vremena kada je uglavnom značio estetsko uređenje police, odnosno mesta gde je roba bila izlagana. Danas merčendajzing često označava praksu ili politiku asortimana, cena, izlaganja i promocije unutar prodajnog prostora. Često se koristi i pojam vizuelni merčendajzing koji obuhvata programska rešenja kao što je, na primer, Spaceman koji omogućava vizualizaciju prodajnog prostora, odnosno police, kao kvalitetniju primenu odluka o asortimanu i cenama u prodajnom prostoru.
Ekonomski pravac koji se razvio u Zapadnoj Evropi u periodu
od XV do XVII veka i vezuje se za raspad feudalizma i uspon kapitalizma.
Merkantilisti ističu da je bogatstvo novac, do novca se dolazi kroz spoljnu
trgovinu, tj. kroz veći izvoz od uvoza. Rani merkantilisti su čak u potpunosti
zabranjivali uvoz i zalagali su se za razvoj zanatstva. Predstavnici ovog opravca
ekonomije su A. Sera (Italija), Ž. Boden i A. Monkretje (Francuska), T. Man i Dž.
Stjuart (Engleska).
Metalurgija obezbeđuje sirovine metaloprerađivačkoj industriji. Može biti:
- crna, obuhvata proizvodnju sirovog gvožđa i čelika;
- obojena, obuhvata proizvodnju svih ostalih metala i odgovarajućih
poluproizvoda.
Mikroekonomija za predmet analize ima ponašanje pojedinačnih
ekonomskih subjekata: preduzeća, domaćinstava i pojedinaca, kao i raspodelu
ukupno ostvarenog proizvoda i prihoda. Mikroekonomija proučava pojedince i
kao ponuđače rada i kapitala, i kao krajnje korisnike gotovih proizvoda. Takođe
i preduzeća se posmatraju sa dva aspekta: kao ponuđači roba i usluga i kao
korisnici rada i kapitala. Pri analizi ponašanja i pojedinaca i preduzeća uzimaju se
u obzir odnosi koji vladau na tržištu (da li postoji potpuna ili ograničena
konkurencija, ili pak monopol).
Mikroekonomija proučava i tržište i druge mehanizme pomoću kojih se
uspostavljaju relativne cene između proizvoda i usluga, i pomoću kojih se vrši
alokacija resursa.
Škola ekonomske misli po kojoj su poremećaji u monetarnom
sektoru glavni uzrošnici ekonomskih kriza. Predstavlja ekonomski pravac koji
pokušava da objasni nastanak kriza u privredi. Monetarizam kao pojam je uveo
Karl Bruner 1968. godine, mada je ova teorija nastala nešto ranije (pre svega se
misli na dela Miltona Fridmana). Po monetaristima ključnu ulogu u regulisanju
ekonomskih tokova ima novac.
Monetarizam pretpostavlja da su tržišna konkurencija, fleksibilnost i potpuna
liberalizacija tržišta, uz povlačenje države najbolji lek protiv inflacije. Osnovni
postulati monetarizma su :
a) inflacija je monetarni fenomen,
b) postoji direktna zavisnost cena od količine novca u opticaju,
c) promene dohotka i zaposlenosti su, pod delovanjem monetarnih impulsa, u
kratkom roku značajne i brze, ali su spore i male na dugi rok,
d) postoji značajno odgođeno delovanje (time lag) promena novčane mase na
cene i to 6-24 meseca u vrhu i 6-12 meseci u dnu privrednog ciklusa,
e) smanjenje inflacije neće dovesti do smanjenja nezaposlenosti i obrnuto,
ali povećanje inflacije će dovesti do povećanja nezaposlenosti.
Onivač ove škole (pravca) je Milton Fridman.
Tržišna situacija gde na strani ponude stoji samo jedan prodavac a
na strani tražnje mnoštvo kupaca; takođe, pravo države da jedina bude prodavac
određene robe.
Situacija na tržištu kada postoji samo jedan kupac.
Telo za ostvarivanje kontrolne funkcije u društvima kapitala.
Osim drugih modaliteta ostvarivanja ove funkcije, poput revizora, unutrašnje
kontrole, kontrolora knjiga, eksperta manjine po kapitalu i slično, vlasnici
društava kapitala preko svoje skupštine (izuzev predstavnika zaposlenih, koji se
biraju na način utvrđen kolektivnim ugovorom) mogu imenovati i poseban organ
– nadzorni odbor. Sva relevantna pitanja bitna za rad nadzornog odbora regulišu
se ili samim zakonom ili statutom i poslovnikom o radu (može i kombinovano što
je i najčešći slučaj). Nadzorni odbor, po pravilu: vrši nadzor nad radom uprave
društva kapitala i izvršnog odbora direktora, pregleda periodične i godišnje
obračune i utvrđuje da li su sastavljeni u skladu sa propisima, pregleda i usvaja
izveštaje ovlašćenih revizora, utvrđuje da li se poslovne knjige i druga
dokumenta društva vode uredno i u skladu sa propisima, a može ih dati i na
veštačenje; pregleda izveštaje koji se podnose skupštini o poslovanju, bilansima i
poslovnoj politici preduzeća; pregleda predloge za raspodelu dobiti; donosi
poslovnik o svom radu. Osim ovog opšteg delokruga, nadzorni odbor može imati
i specijalni delokrug: sazivanje skupštine pod određenim uslovima, učestvovanje
u radu skupštine, davanje predloga za dnevni red skupštine, zastupanje društva
u sporu protiv uprave društva i slično. Članovi nadzornog odbora mogu biti
opozvani na isti način na koji su birani. S druge strane, pitanje imovinske
odgovornosti članova nadzornog odbora za štetu koju svojim činjenjem ili
nečinjenjem prouzrokuju društvu kapitala, čak i ako je u određenoj meri u
zakonodavstvu i regulisano, u praksi ostaje prilično nedefinisan i retko primenjiv
oblik odgovornosti.
Klauzula kojom se dužnik obavezuje da pre potpunog
izmirenja obaveza, neće ulaziti u nove obaveze, davanjem specijalnog
obezbeđenja. Takva obaveza dužnika sadržana je u uslovima za odobravanje
zajma i prema njoj, dok traje postojeći zajam, dužnik ne može davati posebna
obezbeđenja za nove zajmove (npr. obaveza emitenta hartija od vrednosti da u
toku trajanja zajma svoju imovinu ne otuđuje niti da je tereti založnim pravom,
hipotekom, a ako to čini, da to onda čini istovremeno i sa dotadašnjim
poveriocima zajma).
Nastaje kada veći deo tržišta ne želi proizvod, pa je čak
spreman da plati određenu cenu da bi izbegao proizvod ili uslugu.
Obveznica koja ima neke karakteristike
dugoročne obveznice, a i izvesne karakteristike akcije. Vlasniku obezbeđuje
fiksnu kamatu, ali on ne učestvuje u upravljanju preduzećem koje je tu obveznicu
emitovalo. Po tome je slična običnoj dugoročnoj obveznici.
Obaveza preduzeća da isplaćuje fiksne kamate nije vezana za finansijski
rezultat; fiksna kamata na neiskupljive obveznice plaća se o roku dospeća, kao i
svaka druga obaveza. Nema fiksirani rok dospeća, što znači da je ona trajni izvor
finansiranja (što pak ne znači da je izdavalac ne može otkupiti, tj. povući, ako to
vlasnik prihvata, po čemu je slična akciji).
Stvari koje se ne mogu premestiti sa
jednog mesta na drugo bez oštećenja njihove suštine (zgrade, zemljište i sl.).
Na deviznom tržištu moguće je da
postoje i nepravilno ukršteni devizni kursevi (nasuprot pravilno ukrštenim
deviznim kursevima), što znači da npr. kurs dolara u evrima nije jednak
recipročnoj vrednosti kursa evra u dolarima, tj. ako je kurs evra u SAD 0,4,
onda, umesto da kurs dolara u Nemačkoj bude 2,5 EUR, on iznosi npr. 2,6 EUR.
U ovakvoj situaciji će oni koji menjaju dolare u evre odlaziti na tržište Nemačke,
jer će za isti iznos dolara dobiti više evra, a oni koji menjaju evre u dolare
posao će obavljati na tržištu SAD jer će za određeni iznos dobiti više dolara.
Korišćenje ovih razlika u deviznim kursevima na dva tržišta radi ostvarenja
dobitka naziva se diferencijalnom arbitražom.
Nepravilno ukršteni devizni kursevi pružaju priliku da dobitak ostvare i oni koji
raspolažu sa funtama. To će postići ako funte na tržištu SAD zamene u dolare,
potom ove dolare zamene u Nemačkoj za evre i konačno marke za funte. Ovaj
posao se naziva konverzionom arbitražom. Videti: devizni kurs.
Berza na kojoj se trguje hartijama od vrednosti bez
kontrole njihove stvarne vrednosti. Deo je vanberzanskog tržišta na kome se
posao obavlja posle završetka berzanskog sastanka. Posle završenih kotacija na
berzi, berzanski nalozi za kupovinu ili prodaju između banaka realizuju se
telefonom. Na neslužbenoj berzi, privatni investitori ređe učestvuju. Inače, trend
na ovim berzama može da ukaže na mogući trend sledećeg berzanskog dana.
Na pariskoj berzi nalazi se u sporednim hodnicima (kulisa).
Čist iznos po odbitku određenih delova. Primer: neto plata - lični dohodak
po odbitku poreza koji se na njega plaćaju; neto težina - težina predmeta po
odbitku težine ambalaže; neto izvoz - izvoz umanjen za uvoz.
Skup pojedinaca koji trenutno nisu zaposleni bilo zato što
prelaze na drugo radno mesto ili zato što nisu u stanju da nađu odgovarajući
posao pri postojećem nivou nadnica. Bitno je naglasiti da u nezaposlene spadaju
one osobe koje su radno-aktivne i koje traže posao. Ovo je bitno, jer postoji i tzv.
dobrovoljna nezaposlenost, kada pojedinci ne žele da rade. Smatra se da
izvestan broj nezaposlenih predstavlja normalnu pojavu (tzv. prirodna stopa
nezaposlenosti). Ako se ovaj broj kreće ispod 5% - tada se smatra da postoji
puna zaposlenost.
Nominalan znači iskazan u tekućim novčanim jedinicama, bez uklanjanja
uticaja inflacije.
Svaka stvar, papir ili metal koji država svojim autoritetom proglasi za
zakonsko sredstvo plaćanja.
Hartije od vrednosti koje
sadrže neko pravo potraživanja svojih vlasnika od njegovih dužnika. Njihov je
sadržaj neka tražbina, najčešće izražena u izvesnoj svoti novca, u kom slučaju
predstavljaju novčane hartije od vrednosti ili efekte. Ta je vrsta hartija od
vrednosti najbrojnija i istovremeno najznačajnija za bankarsko poslovanje. U
grupi ovih hartija od vrednosti su: ček, menica, obveznica, potvrda o
deponovanim sredstvima, blagajnički zapis, komercijalni zapis, štedna knjižica i
dr.
Izvršenje obaveze po tim hartijama vrši se njihovim podnošenjem
(prezentiranjem), zbog čega se nazivaju i prezentacionim hartijama.
Valuta koja se ugovara između dve ili više zemalja i u
kojoj će se obavljati međusobno fakturisanje i obračunavanje poslova.
Bilans međunarodne aktive i pasive. Pokazuje stanje
dugova i potraživanja zemlje u odnosima sa ostalim svetom u određenom
vremenskom momentu. Saldo obračunskog bilansa je zbir godišnjih salda
tekućeg dela platnog bilansa. Pokazuje stepen zaduženosti jedne zemlje.
Mesto u međunarodnom klirinškom sistemu plaćanja -
gde se registruju sva dugovanja i potraživanja u odnosu na klirinšku zemlju i gde
se ona obračunavaju, odnosno prebijaju. Obično se vodi u centralnoj banci svake
zemlje učesnika u kliringu, gde se vodi i zbirni obračunski (klirinški) račun preko
koga se vrše prebijanja.
Novčani izraz onih sredstava koja su uložena u zalihe ili
potrošni materijal, ili sredstva utrošena za kreditiranje kupaca, ili postojeća
gotovina. Izvori ovih sredstava mogu biti sopstveni kapital preduzeća i dobijeni
krediti.
Obveznice spadaju u kategoriju hartija od vrednosti (HOV) instrumenata
duga. Ova kategorija HOV odražava kredite, tj. dužničko-poverilačke odnose. U
svetu postoji veliki broj pojmova kao što su: note, debenture, bonds, itd. kojima
se označavaju HOV - instrumenti duga. Obveznice možemo definisati kao HOV
koje svome vlasniku garantuju isplatu kamate i glavnice po unapred utvrđenom
redosledu. Na primer, za dugoročne obveznice isplata kamate se vrši najčešće
dva puta godišnje, na osnovu prezentacije kupona, dok se isplata glavnice vrši
na dan dospeća obveznica.
Za obveznice se često sreće naziv HOV sa fiksnim prinosom, pošto je kamatna
stopa fiksna i unapred poznata. Ovakva definicija obveznica nije u potpunosti
adekvatna, jer postoje i obeznice sa promenljivom kamatnom stopom, i prihodne
obveznice, čiji je prihod varijabilan.
Suma novca koju jedna stranka obećava da će isplatiti, za slučaj
da pre ispunjenja ugovorene obaveze raskine ugovor.
Sredina, okolina, skup svih uticaja, prirodnih i društvenih, na
sistem i njegove podsisteme i aktivne elemente koji ga čine. Postojanje
okruženja i povezanost sa njim uslov je opstanka bilo kog društvenog sistema, a
time i svakog ekonomskog sistema. Pored uticaja okruženja na sistem, postoji i
povratno dejstvo sistema na okruženje, tj. deluje povratna sprega sistem–
okruženje.
Tržišna situacija kada postoji mali broj prodavaca istog ili sličnog
proizvoda.
Količina jednog dobra kojeg se moramo odreći da
bismo proizveli dodatnu jedinicu nekog drugog dobra.
Maksimiziranje obima proizvodnje za date troškove ili
minimiziranje troškova za dati obim proizvodnje.
Set vrednosti, očekivanja, običaja i tradicija u
preduzeću, koji dominantno određuju ponašanje zaposlenih. To su nepisana
pravila ponašanja u jednom preduzeću.
Međusobni odnos delova
preduzeća i njihov odnos prema celini. Formiranje organizacione strukture u
preduzeću obuhvata: frakcionisanje zadataka preduzeća na manje pojedinačne
zadatke, korišćenje zajedničkih kvaliteta rada u izvršavanju pojedinih zadataka i
uspostavljanje funkcionalnih odnosa između pojedinih zadataka.
Privredna delatnost čiji je osnovni zadatak zaštita od rizika koji
ispunjava osiguravač (osiguravajuća kompanija), stvarajući fondove i dovoljno
veliku zajednicu osiguranika (lica koja se osiguravaju), kako bi bez problema
mogao u svakom trenutku isplatiti osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu za
nastalu štetu. Kao što se iz definicije može videti, rizik jeste osnova za razvoj
osiguranja. Rizik je neizvesnost u pogledu nastanka nekog događaja u
budućnosti. Osiguravajuće kompanije (osiguravači), dakle, prikupljaju sredstva (u
vidu premija osiguranja) od (velikog broja) osiguranika i stvaraju homogene
grupe osiguranika koji su se osigurali od istog rizika. Tako da ukoliko u toku
godine imamo 1000 zaključenih ugovora o osiguranju imovine (od požara,
poplave, zemljotresa i sl.) možemo na osnovu poznavanja verovatnoće
nastanka osiguranog slučaja, vrlo precizno utvrditi npr. da će se šteta morati
isplatiti u 10 slučajeva. Prema predmetu, osiguranje možemo podeliti na
osiguranje lica i osiguranje imovine.
Osiguranje imovine je druga grana osiguranja čiji je prevashodni cilj naknada
štete koja nastaje na toj (osiguranoj) imovini. Osnovna razlika između osiguranja
lica i osiguranja imovine se ogleda u činjenici da kod osiguranja imovine možemo
egzaktno utvrditi vrednost nastale štete što nije slučaj sa osiguranjem lica.
Osiguranje imovine se deli na osiguranje stvari i osiguranje od građanske
odgovornosti. Osiguranje kao delatnost, koja je veoma značajna kako sa
stanovišta same zaštite osiguranika tako i za celokupnu nacionalnu ekonomiju, u
velikoj meri zavisi od nivoa zivotnog standarda stanovništva i stabilnosti
nacionalne valute. Tu se radi o dugoročnim ugovorima (na više godina), tako da
monetarna nestabilnost (inflacija) negativno utiče na zaključivanje ugovora o
osiguranju, iz prostog razloga što su tada isplaćene osigurane sume u novčanim
jedinicama manje vrednosti od onih kojima je osiguranik uplaćivao premiju
osiguranja.
Osiguranje lica je vrsta osiguranja u kome se nastali rizici kod osiguranja lica ne
mogu realno nadoknaditi, već se samo posledice nastupanja štetnog događaja
mogu ublažiti materijalnim sredstvima, tj. isplatom osigurane sume. To su razni
slučajevi povreda, invaliditeta, aktiviranja bolesti i na kraju smrtni slučajevi. Sa
nastankom osiguranog slučaja aktivira se obaveza osiguravajuće kompanije da
se isplati osigurana suma. Osiguranje lica se dalje može podeliti na osiguranje
života i osiguranje od posledica nesrećnog slučaja.
O.s. ako ih gledamo kao vrednost, sporo se menjaju i traju duže od godinu dana.
- Da bi privredni subjekat obavljao svoju delatnost ili izvršavao zadatak zbog kojeg je konstituisan mora raspolagati sa određenim obimom i strukturom osnovnih i obrtnih sredstava.
- O.s. sukcesivno prenose svoju nabavnu vrednost na proizvedene učinke u nizu uzastopnih obračunskih perioda korišćenja ili upotrebe.
- Kada su osnovna sredstva u takvom stanju da ne mogu više da se koriste niti da se prodaju na tržištu, organ upravljanja preduzeća formira komisiju za rashodovanje o.s.
- Prema položaju O.S. u procesu reprodukcije razlikuju se osnovna sredstva u upotrebi, u pripremi i van upotrebe. O.s. u upotrebi su: zemljišta, građevinski objekti, oprema, dugogodišnji zasadi, takozvane imaterijalne investicije u koje spadaju materijalna prava i osnivačka ulaganja. O.s. van upotrebe su onaj deo osnovnih sredstava koji se nalaze u preduzeću ali zbog izmenjenog proizvodnog asortimana nisu u funkciji.
Osnovna sredstva se koriste u
dužem periodu vremena i postepeno prenose svoju vrednost na nove proizvode,
zato što služe u više uzastopnih radnih procesa a zamenjuju se novim
sredstvima tek onda kada se više ne mogu koristiti. Za vreme svog trajanja ona,
po pravilu, prenose celukupnu vrednost na nove proizvode. Ona su rezultat
čovekovog rada (osim zemlje) i imaju vrednost koja opet zavisi od količine rada
utrošenog za njihovu prizvodnju.
Osnovni finansijski izveštaji jesu bilans stanja, bilans uspeha i izveštaj
o tokovima sredstava (cash flow). Kroz ova tri izveštaja revizori (interni i
eksterni), vlasnici uloženog kapitala, poslovni partneri, država (zbog utvrđivanja
poreza) i šira javnost su u mogućnosti da ocene poslovanje datog privrednog
subjekta.
Pravo dužnika da zajam posle više godina (obično pet) otkaže.
Poverilac po zajmu, po pravilu, nema pravo da otkazuje zajam ali ima
mogućnost da svoje hartije od vrednosti proda preko berze.
Većina zajmova može se otkazati pre isteka roka dospeća i ta mogućnost mora
biti sadržana u uslovima za raspisivanje zajma. Dužnik će otkazati zajam kada
mu sredstva više nisu potrebna ili kada veruje da će moći nabaviti nova pod
povoljnijim uslovima.
Obveznice s fiksnom kamatom koje njihovi imaoci
mogu da naplate u određenom trenutku, pre dospeća, a po nominalnoj ceni.
Njihovi vlasnici će to učiniti kada na tržištu poraste kamatna stopa u odnosu na
kamatnu stopu koju te obveznice nose. Ova vrsta obveznica uvedena je
osamdesetih godina.
(Dostavnica, Prijemnica, Propratnica, Ispratnica...) Dokument, koji ide uz robu. Roba ne sme da izađe iz firme bez propratnog dokumenta. Taj dokument mora da sadrži naziv robe, količinu, datum, ime firme iz koje je krenula, ime firme u koju ide i ime osobe, koja je robu preuzela.
Otpremnica je dokument na osnovu koga se otprema roba iz magacina koja je prodata kupcima. Otpremnicu izdaje magacioner na osnovu naloga komercijalne odnosno prodajne službe o otpremi određene količine robe za određenog kupca na određeno mesto.
Pravo radnika na određenu sumu novca u slučaju prestanka
radnog odnosa po osnovu otkaza koji je dobio od poslodavca, pri čemu radnik
mora da ispunjava određene uslove.
Posedovanje znatnog broja akcija jednog akcionara u
akcionarskom društvu, što mu obezbeđuje bitan uticaj na to društvo:
posedovanje npr. samo 5% akcija može da iznudi sazivanje skupštine akcionara,
a kvalifikovana manjina (manjina koja poseduje više od 25% akcija) može
blokirati sve odluke skupštine akcionarskog društva za čije je donošenje
potrebna kvalifikovana većina (izmene statuta, povećanje ili smanjenje kapitala i
sl.). Onaj ko poseduje više od 75% akcija nekog društva obezbeđuje sebi gotovo
potpun uticaj na to društvo.
Jedan od načina za prikupljanje podataka od potrošača i kanala
prodaje. U upotrebi su dva tipa panela. Prvi je kontinuirani, kada ispitanici
saopštavaju tražene informacije u redovnim vremenskim intervalima. Drugi tip
panela je intervalni, kada se podaci od ispitanika prikupljaju prema potrebi.
Razlikujemo panel potrošača, trgovaca i TV gledalaca.
Kontinuelno istraživanje ponašanja istih ispitanika u
dužem vremenskom periodu.
Paretov optimum opisuje situaciju u kojoj nijedan pojedinac ne može
poboljšati svoj položaj, a da neki drugi pojedinac ne doživi pogoršanje svog
položaja. Ovo znači da su proizvodnja, razmena i potrošnja tako efikasno
organizovane da nikakva reorganizacija ovih aktivnosti ne bi donela koristi nekom
od aktera, a da se pri tom ne pogorša položaj drugih.
Sva sredstva koja se nalaze raspoređena u aktivi imaju svoje poreklo i
nečije su vlasništvo.Sredstva posmatrana po izvorima ili vlasništvu obrazuju
pasivu. Ti izvori su heterogeni, ali se mogu i grupisati u dve osnovne grupe:
sopstveni izvori preduzeća i pozajmljeni izvori.
Sopstvene izvore obrazuju ulozi osnivača (vlasnika). Njih preduzeće (uspešnim)
poslovanjem uvećava. U zavisnosti od pravne forme sopstvene izvore obrazuju:
ulog inokosnog vlasnika, ortački ulozi, akcijski kapital i slično.
Pozajmljene izvore formiraju razne vrste zajmova ili dugova i tekućih obaveza.
Do njih se dolazi uglavnom iz dva razloga: a) što preduzeće nema dovoljno
sopstvenih izvora za planirani (željeni) obim poslovanja i b) iz uobičajene prakse
da se akt prodaje deli u dva uobičajena čina od kojih je prvi ugovaranje
kupoprodaje i primopredaja stvari ili činjenje usluga a drugi čin gotovinsko ili
bezgotovinsko (virmansko) plaćanje.
Sve pozajmljene izvore, prema roku dospeća, delimo u tri grupe: dugoročni
zajmovi, kratkoročni zajmovi (do jedne godine) i tekuće obaveze.
Novo rešenje određenog tehničkog problema koje se može zakonski
zaštititi, jer se može primeniti u nekoj privrednoj delatnosti.
Vrsta finansijskih institucija (državnih ili privatnih,
samostalnih ili pod okriljem preduzeća, banaka i sl.) specijalizovanih za penziono
osiguranje. Oni funkcionišu po sledećem principu: zaposleni (svi, ako je
osiguranje obavezno, ili oni koji su dati fond izabrali, ako je dobrovoljno)
upravljaju tokom svog radnog veka određeni doprinos (procentualno) iz ličnog
dohotka u fond, koji ulaže prikupljena sredstva u obveznice države i privrede,
hipoteke, akcije (i druge profitonosne investicije - uostalom, kao i ostali
institucionalni investitori).Na osnovu prava stečenog ovim uplatama, svako
zaposleno lice kada pređe određenu starosnu granicu, doživotno ili ograničeni
broj godina (opet zavisno od propisa i izbora svakog pojedinca), redovno ili u
nepravilnim razmacima, prima (ili podiže) određenu sumu - penziju.
Svesno predviđanje, praćenje i usklađivanje budućih strategija
nekog preduzeća, respektujući faktore i elemente kako unutar preduzeća, tako i
one iz okruženja.
Pregled svih ekonomskih transakcija obavljenih u određenom
periodu (najčešće godinu dana) između rezidenata (stalnih stanovnika) jedne
zemlje i rezidenata drugih zemalja. Statistika platnog bilansa prihvata princip
registrovanja transakcija u momentu prelaska granice.
Sistem pomoću koga se roba i/ili usluge obezbeđuju na odloženo
plaćanje umesto da se plate odmah. Kredit može dati prodavac ili banka.
Razlikujemo trgovinsko-privredni kredit, kada je kupac poslovno lice i potrošački
kredit, kada je kupac pojedinac.
Registrovane činjenice koje se odnose na izučavani problem.
Informacije su obrađeni podaci.
Tržišna situacija u kojoj se sučeljavaju proizvođači koji svi proizvode
različite proizvode i koji su prisutni u srazmerno velikom broju na posmatranom
tržištu. Takođe polipol karakteriše to da ni kupci nisu indiferentni u odnosu na
proizvod (kao ni na ličnost prodavca), bilo zbog racionalne ili neracionalne
opredeljenosti, zbog uticaja navika ili pak geografskih razloga. U navedenim
uslovima prodavci ne vode međusobnu borbu samo uobičajenim sredstvima, već
menjaju ponuđeni proizvod u želji da ga prilagode ukusima potrošača, vode i
opsežne kampanje da bi uticali na navike i potrebe kupaca, menjajući ih. Svrha
reklamnih napora jeste vezivanje kupaca za datu firmu, pri čemu je moguće do
izvesne mere podići cenu bez bojazni da li će klijentela biti izgubljena. Pošto svi
proizvode različite proizvode, a reč je o takvoj tržišnoj situaciji u kojoj je broj
učesnika u tržišnim zbivanjima dovoljno veliki, njihove pojedinačne akcije, bilo u
vezi sa cenama ili sa obimom proizvodnje, imaju neznatan uticaj, pa se može
smatrati da ne pogađaju ostale. Međuzavisnost je, dakle, manja nego u
oligopolu, gde bi svaka promena u navedenim determinantama poslovne politike
morala izazvati odgovarajuće promene kod jednog ili više konkurenata. U
polipolu svaki proizvođač računa sa posebnom (dakle i različitom) krivom tražnje
u odnosu na ostale odgovarajuće proizvođače.
Principi i kriterijumi, tj. načela i stavovi kojima se usmerava
donošenje odluka o cenama roba i usluga. Politikom cena se izražava uticaj
države na visinu cena i relativnih odnosa cena među proizvodima i uslugama.
Učinci na kojima je izvršen izvestan prerađivački rad, ali
podležu daljoj preradi da bi dobili oblik finalnih proizvoda. Poluproizvodi potiču iz
industrije i zajedno sa sirovinama, sklopovima i polusklopovima, čine međufazne
proizvode, tj. služe kao predmeti rada u višim fazama procesa proizvodnje. U
međufazne proizvode spadaju i usluge koje pojedina preduzeća vrše na račun
drugih preduzeća. Poluproizvodi predstavljaju rezultat delimične obrade sirovina.
Ta obrada je zaokružena celina jer bez toga poluproizvodi-polufabrikati ne bi
mogli biti predmet prodaje, niti bi imali obeležje proizvoda uopšte (pšenica,
gvozdena ruda). Osnovna ekonomska karakteristika poluproizvoda je da služe
reprodukcionim ciljevima i da prolaze kroz dalje faze prerade.
Ako se javlja dva ili više elemenata koji imaju istu vrednost (frekvencija elemenata je veća od 1) onda se vrednost elemenata množe frekvencijom, a zbir svih vrednosti deli ukupnim brojem elemenata.
Izjava kojom se jedno lice deklariše spremnim da zaključi ugovor, po
uslovima koji su navedeni u ponudi.
Statistički metod posmatranja određenog, teritorijalno ograničenog
statističkog skupa radi pribavljanja informacija o njegovoj strukturi po datim
obeležjima u određenom momentu. Svaki popis ima svoju izgrađenu tehniku.
Popisom se obuhvataju sve jedinice statističkog skupa u određenom
vremenskom momentu, tzv. kritičnom momentu. U knjigovodstvu se popisom
periodično utvrđuje stvarno stanje imovine, da bi se uporedilo sa
knjigovodstvenim. Na ovaj način se knjigovodstveni podaci ažuriraju. Pošto su
popisi skupe akcije, zamenjuju se posmatranjem pomoću uzorka u situacijama
kada je to moguće.
Skup svih poreza koji se naplaćuju u jednoj državi radi
njenog funkcionisanja u sprovođenju aktuelnih politika. Postoji više vrsta poreza,
posrednih i neposrednih, proporcionalnih, progresivnih i degresivnih. Zajednički
zadaci su obezbeđenje robno-novčane ravnoteže i raspodela mase poreza na
obveznike. Kod porezivanja utvrđuje se propisivanje obveznika, utvrđivanje
osnovice, utvrđivanje poreske stope i izračunavanje poreza primenom date stope
na utvrđenu osnovicu. Poreskom osnovicom se uočava stepen ravnomernosti.
Zaračunava se i naplaćuje prilikom svakog prometa proizvoda i usluga kojima poreski obveznik dodaje određenu vrednost. Poreski obveznik naplaćuje porez na dodatu vrednost od svog kupca i plaća porez na dodatu vrednost svom dobavljaču. On je obavezan da na kraju poreskog perioda (mesečni, tromesečni) preda poresku prijavu i uplati razliku između naplaćenog i plaćenog poreza na dodatu vrednost poreskoj upravi. Ukoliko je porez plaćen dobavljačima veći od poreza zaračunatog kupcima, ima pravo da trazi povrat više plaćenog poreza (i navuče inspekciju na vrat) ili da razliku prenese kao akontaciju za sledeći poreski period. Na kraju poreski teret u potpunosti pada na krajnjeg potrošača. Poreski obveznik je dužan da svoju poresku obavezu plati i da sačuva sve podatke i dokumente za inspekciju poreskih organa.
Portfelj akcija je kolekcija raznovrsnih akcija koje investitor kupuje i
kojima trguje. Diverzifikacija akcija predstavlja disperziju akcija različite rizičnosti i
različitih prinosa da bi se smanjila prosečna stopa rizika celokupnog portfelja
akcija.
Dokument, kojim kupac poručuje neku robu.
Objedinjavanje privrednih subjekata radi ostvarenja
određenih ekonomskih interesa. Najčešće se ostvaruje osnivanjem novog
privrednog subjekta koji treba da omogući ostvarenje zajedničkih interesa
udruženih članova. Može biti dobrovoljno, kada subjekti sami tome pristupaju, i
obavezno, kada o tome odlučuju organi vlasti.
Period postprodaje otpočinje dolaskom
proizvoda kod krajnjeg korisnika i traje do njegovog potpunog nestanka odnosno
preobražaja u druge, željene ili neželjene proizvode. Postprodaja obuhvata tri
faze: korišćenje, održavanje i odbacivanje proizvoda. Sa aspekta marketinga,
postprodajne aktivnosti pre svega znače održavanje stalnog kontakta sa kupcima
radi omugućavanja besprekornog korišćenja prodatog proizvoda i radi vezivanja
kupaca za preduzeće, u smislu ostvarivanja ponovljenih kupovina.
Maksimalno mogući obim proizvoda i usluga koji se mogu
prodati na jednom tržištu od strane svih ponuđača. Označava se i kao
absorpciona sposobnost tržišta.
Imovinsko-pravni odnos poverioca i dužnika u kome poverilac
ima pravo da od dužnika traži izmirenje duga u novcu, stvarima, ili radom na
osnovu izričitog priznanja duga od strane dužnika i na osnovu utuživih (ili
verovatno utuživih) dokaza o obavezi dužnika kojima poverilac raspolaže. Prema
stepenu zagarantovanosti, potraživanje može biti: potraživanje bez posebnog
osiguranja; hipotekom osigurano potraživanje; privilegovano naplativo
potraživanje (naplativo pre svih drugih, pa i hipotekom osiguranih potraživanja).
Prema verovatnoći naplativosti, potraživanja mogu biti: naplativa, sumnjiva,
sporna i nenaplativa.
Zahtevi ljudi kao potrošača za proizvodima i uslugama, a da bi se
otklonilo osećanje nezadovoljenosti i istovremeno ostvario željeni nivo
blagostanja. Mogu biti urođene i stečene.
One stvari koje se fizički ili ekonomski iscrpljuju posle prve
upotrebe i ne mogu se više upotrebljavati (npr. benzin, hrana itd).
Subjekt iz obligacionog odnosa koji ima pravo da od drugog lica
(dužnika) traži da nešto učini, nešto da da ili da se uzdrži od nekog činjenja (na
koje bi inače imao pravo).
Vraćanje neke robe (dokumenti, koji idu uz povrat su knjižno zaduženje ili knjižno odobrenje, u zavisnosti u kom se pravcu vrši povrat). Knjigovodstveno, povrat se naziva STORNO dokumenta.
Pojam koji označava prikrivanje stvarnog porekla novca koji se
nalazi u opticaju. To je finansijska operacija kojom se određena suma novca
šalje preko brojnih deponenata (i brojnih računa) kod različitih banaka, kako bi se
onemogućile zvanične državne agencije da uđu u trag tom novcu. Novac koji se
"pere" najčešće potiče iz kriminalnih radnji, kao što su prostitucija, droga i slično.
Postoji više tehnika "pranja novca", a jedna od danas najpoznatijih je
"usitnjavanje" kojim se mnoštvo malih količina novca deponuje kod velikog broja
međusobno nepovezanih banaka. U SAD-u se ide na uloge do 10.000$, jer je to
limit iznad koga se obavezno mora dokazati poreklo novca.
Sa sve većom internacionalizacijom finansijskih tržišta, redukcijama devizne
kontrole banaka i povećanjem tajnosti računa, otvaraju se ogromne mogućnosti
za nesmetan transfer kapitala koji potiče iz kriminalnih radnji. Za sada su samo
SAD, Kanada, Velika Britanija, Francuska, Luksemburg i Švajcarska jasno stavile
do znanja da će se njihova finansijska zakonodavstva boriti protiv ovakvog vida
legalizovanja novca stečenog na ilegalan način. Ono što je neophodno u ovom
trenutku je internacionalna devizna kontrola koja bi, nesumnjivo, imala mnogo
više uspeha od nacionalnih.
Situacija kada je odnos dve valute isti
na svim deviznim tržištima, npr. kurs marke u SAD je jednak recipročnoj
vrednosti kursa dolara u Nemačkoj, kurs funte u SAD je recipročna vrednost
kursa dolara u V. Britaniji, a odnos između marke i funte se može dobiti iz
njihovog odnosa prema dolaru (ovo se normalno odnosi na sve valute).
Ako je kurs marke u SAD 0,4 (ovo je izraženo kao direktno notiranje, odnosno
cena jedinice strane valute se iskazuje u domaćem novcu) onda u uslovima
pravilno ukrštenih kurseva je kurs dolara u Nemačkoj 2,5. U ovim uslovima
sasvim je svejedno da li marke kupujemo u SAD ili u V.Britaniji i da li ih plaćamo
dolarima ili funtama. Videti: devizni kurs, nepravilno ukršteni kurs.
Udruženja pojedinaca, organizacije koje obavljaju određene
delatnosti saglasno pravu i moralu. Za obavljanje te delatnosti potrebno je da
postoji posebna imovina, nezavisna od one koju svaki udruženi pojedinac ima.
Ta imovina predstavlja osnovu za vršenje delatnosti.
Mesto u kome se jedno lice nastanilo sa namerom
da u njemu slobodno živi. U njemu lice vrši svoja prava i obaveze.
Privredno društvo ili drugi oblik organizovanja, koji kao pravno lice obavlja delatnost, radi sticanja dobiti. Obaveza preduzeća je da posluje u skladu sa zakonom, dobrim poslovnim običajima i poslovnim moralom.
Posebna taksa koja ima svrhu poskupljenja jeftinije uvozne robe do visine domacih cena.
Ukupni prihod predstavlja ukupnu vrednost prodatih proizvoda i usluga preduzeća koji su realizovani po prodajnim cenama.
- Ukupni poslovni rezultat se dobija kao razlika između ukupnog prihoda i ukupnih stvarnih troškova, odnosno rashoda proizvoda i usluga koji su “učestvovali” u stvaranju ukupnog prihoda.
Prihodi u privrednom subjektu predstavljaju prodajnu vrednost prodatih
proizvoda, trgovinske robe i materijala, kao i obavljenih usluga, a dodaju se i
neke druge vrednosti koje povećavaju poslovni rezultat u određenom periodu.
Mogu se raščlaniti na prihode od poslovanja, vanposlovne i vanredne prihode.
Prihodi od poslovanja jednaki su prodajnoj vrednosti prodatih proizvoda,
trgovačke robe, materijala i obavljenih usluga (osim onih koje donose prihode od
finansiranja). U vreme prodaje ili pri bilansiranju, njihova naplata mora biti realna
ili se obavezno vrše korekcije za stepen ugroženosti. Ovi prihodi se mere na
osnovu faktura ili drugih dokumenata i prodajnih cena navedenih u njima,
umanjenih za date popuste. Za (računovodstveno) priznavanje ovih prihoda
moraju se ispuniti sledeći uslovi :
1. prodavac je preneo na kupca pravo svojine,
2. ne postoje neizvesnosti koje proizlaze iz prodaje, kao ni mogućnosti da se
dogode dodatni troškovi koji se odnose na prodaju.
Vanposlovni prihodi se pojavljuju u vezi sa dugoročnim i kratkoročnim
finansijskim ulaganjima a sastoje se iz kamata i dividendi ili drugih oblika učešća
u dobitku drugih privrednih subjekata, pod uslovom da nema značajne
neizvesnosti u pogledu merljivosti i naplativosti. Takođe, oni su rezultat izdavanja
poslovnog prostora, davanja usluga koje nisu iz osnovne delatnosti preduzeća i
slično.
Vanredni prihodi obuhvataju neuobičajene stavke i stavke prethodnog perioda
koje u tekućem predstavljaju dobitke i time povećanje poslovnog rezultata
redovnog poslovanja. Neuobičajenost potiče od događaja ili transakcija koje
nemaju direktne veze sa redovnim poslovanjem i nisu bile predmet planiranja.
Vanredne prihode predstavljaju i viškovi prodajne vrednosti osnovnih sredstava,
iznad njihove neotpisane vrednosti. Vidi bilans uspeha.
Proces stvaranja primarnog novca od strane centralne
banke koja na to stvaranje ima monopol.
Primarni novac predstavljaju:
- gotov novac u opticaju,
- transakcioni (žiro) računi poslovnih banaka kod centralne banke,
- obavezna rezerva poslovnih banaka kod centralne banke,
- transakcioni računi države kod centralne banke.
Znači, primarna emisija centralne banke se može teorijski i praktično vršiti preko
sledećih osnovnih tokova:
- monetizacijom (otkupom za gotovinu) vrednosnih papira (menica i sličnih,
izdatih od strane privrednih subjekata) koji se nalaze u opticaju,
- kreditiranjem poslovnih banaka,
- kreditiranjem države,
- kreditiranjem ostalih direktnih komitenata centralne banke,
- kupovinom i prodajom deviznih sredstava centralne banke.
Proces pretvaranja (prodajom ili besplatnim davanjem) drugih
oblika svojine (pre svega javne, državne i društvene) u privatne. Sa ekonomske
tačke gledišta, argumentacija za privatizaciju jeste da privatna svojina dovodi do
veće, kako alokativne efikasnosti (bolja alokacija resursa), tako i do tzv. X
efikasnosti (veći stepen poklapanja ciljeva pojedinaca u preduzeću sa ciljevima
samog preduzeća). Jedan od globalnih ciljeva privatizacije je i proširenje ličnih
sloboda, kako u ekonomskoj, tako i političkoj sferi. U dosadašnjoj praksi izdvojilo
se nekoliko glavnih modaliteta privatizacionih procesa.
Interna privatizacija podrazumeva prodaju preduzeća radnicima koji u njemu
rade. Osnovne prednosti ovakvog modela su: jednostavan je i politički popularan;
novac ne ide van preduzeća; spontanost je takođe jedna od odlika (faktički zavisi
od volje radnika); država ostaje po strani; tehnički problemi u realizaciji su
relativno mali. Osnovne mane bile bi: mogućnost manipulacije od strane radnika;
favorizuju se radnici iz uspešnih preduzeća i mala zainteresovanost radnika iz
ostalih.
Eksterna privatizacija predstavlja proces kojim se omogućava svim građanima da
učestvuju u kupovanju akcija preduzeća. Osnovne prednosti: relativno
jednostavan za administriranje; sa aspekta alokacije najbolji pristup; država
prikuplja sredstva za svoje potrebe. Osnovne mane bile bi: pitanje određivanja
cene i procene vrednosti kapitala; "friziranost" podataka; nepoznati podaci o
poslovanju. Jedan od popularnih modela je podela akcija: država odlučuje da sve
akcije u preduzećima koje želi da privatizuje podeli kroz imovinske vrednosne
hartije ili kupone - vaučere. Njih ravnopravno raspodeljuje svim građanima koji
time dobijaju mogućnost kupovine akcija onih firmi za koje su zainteresovani.
Osnovne prednosti ovog modela su egalitarnost i brzina sprovođenja. Osnovne
mane bile bi: nedostatak jasne veze između rezultata poslovanja preduzeća i
imovine titulara; država ne ubire prihod po ovom osnovu. Praksa privatizacije
pokazala je i značaj institucionalnih investitora u ovom procesu, modela
dokapitalizacije, konverzije potraživanja u vlasničke uloge (debt equity swap),
kao i drugih mogućnosti, što sve ukazuje da nema idealnog modela privatizacije,
već da svaka zemlja ima specifičnosti koje treba da nađu svoje mesto prilikom
izbora modela privatizacije.
Povećanje obima proizvodnje i usluga u određenom vremenu
kao rezultat novih ulaganja u proizvodne kapacitete i njihovog efikasnijeg
korišćenja kao i novog zapošljavanja. Privredni rast se ogleda u uvećanju
makroekonomskih agregata, kao što su GDP, GNP itd. Osnovni faktori
privrednog rasta su:
- akumulacija (kapital), što uključuje sva investiranja u zemlju, opremu i ljude
- porast stanovništva, tj. porast raspoložive radne snage
- tehnički progres (znanje) i sposobnost njegove aktivne razmene.
Način organizovanja ekonomske sfere života. Svaki sistem
se sastoji od skupa delova koji formiraju neku funkcionalnu celinu, od načina
povezivanja i intenziteta veza između pojedinih delova i od pravila po kojima se ti
delovi povezuju u celinu. Privredni sistem je skup institucija i mehanizama za
donošenje i implementaciju odluka koje se tiču proizvodnje, raspodele, razmene i
potrošnje u jednoj zemlji, u određenom vremenskom periodu. Privredni sistem je
višedimenzionalan, sastoji se od:
1) resursa (sredstva za proizvodnju, tehnološko znanje, prirodna bogastva,
preduzetništvo);
2) učesnici (ljudi u različitim ulogama i sa različitim ciljevima);
3) procesori (pojedini aspekti i rezultati aktivnosti ekonomskih učesnika);
4) institucije (stabilni tipovi veza i odnosa koji povezuju ekonomske učesnike i
njihove aktivnosti).
Postupci kojima se prirodna materija prilagođava potrebama ljudi dobija svoju upotrebnu vrednost.
Cena po kojoj subjekat realizuje proizvod ili uslugu na tržištu.
Ona se sastoji od cene koštanja datog proizvoda ili usluge i profita koji taj
subjekat ostvaruje.
Obuhvata aktivnosti koje prodavac čini kupcu, da bi mu
olakšao kupovinu i korišćenje kupljenih proizvoda. Javljaju se u različitim oblicima,
kao što su: saveti pri kupovini, kreditiranje, dostava robe u stan, instrukcije o
upotrebi, garancije i usluge u vezi sa opravkom i eventualnom zamenom
kupljene robe itd. Prodajne usluge se mogu pružati pre, tokom i nakon izvršene
prodaje.
Jedan od tri osnovna ekonomska principa, koji glasi: ostvariti
određenu vrednost proizvodnje sa minimalnim utrošcima radne snage. Ova
definicija produktivnosti je izvedena iz osnovnog ekonomskog principa: ostvariti
maksimalni rezultat sa minimalnim ulaganjima.
(Predračun) - Izdaje se kupcu, kao neka vrsta ponude.
Razlika između ukupnih prihoda i ukupnih rashoda u proizvodnji
ili između prodajne cene i nabavne cene u trgovini. Pod teorijskim značenjem
profita se podrazumeva višak koji ostaje nakon odbitka troškova za sirovine i
najamnine, kamate i rente, pa se ponekad naziva i čist profit.
U akcionarskim društvima deo profita mora biti raspodeljen akcionarima u formi
dividendi. Po pravilu sav profit (posle oporezivanja) ne raspodeljuje se krajnjim
vlasnicima preduzeća, nego se jedan deo zadržava u samom preduzeću u obliku
akumuliranja nove imovine, što se u bilansu uspeha označava kao "profit
odobren rezervama". Ovaj iznos predstavlja faktički porast imovine preduzeća i
može da poprimi različite oblike (gotov novac, kamatonosni papiri, itd.).
U ekonomiji se razlikuju dve vrste profita: normalan profit je oportunitetni trošak
preduzetnika, tj. minimalan iznos neophodan da ga motiviše na neku poslovnu
aktivnost ili da ga spreči da od nje odustane; super-normalan profit
(ekonomski profit) je bilo koji profit iznad normalnog profita - može biti ostvaren
samo na kratak rok, korišćenjem monopolskog položaja.
Matematička međuzavisnost koja pokazuje kako
količine faktora proizvodnje određuju količinu proizvedenih dobara.
Neprekidni proces prilagođavanja predmeta iz prirode
čovekovim potrebama. Karakteristike proizvodnje: u stvaranju dobara učestvovali
su ljudski rad i kapital; dobra su sposobna da zadovolje ljudske potrebe, bilo
neposredno ili u slučaju sredstava proizvodnje, posredno; i, dobra imaju svoju
cenu prodaje ili koštanja.
Skup raznovrsnih komunikacionih aktivnosti kojima se
preduzeće koristi u nastojanju da osvoji naklonost kupaca i potrošača, ali i svih
onih uticajnih osoba od čijeg pozitivnog stava zavisi prodaja proizvoda. Te
aktivnosti su: promotivne aktivnosti kod neposredne prodaje u direktnom
kontaktu prodavac–kupac; propagandne aktivnosti; publicitet i specifični oblici
promotivnih aktivnosti.
Njihova puna efikasnost dolazi do izražaja ako se koriste u pravoj kombinaciji.
Takvu kombinaciju zovemo promocioni miks.
Promptni (spot) poslovi su poslovi koji se zaključuju sa ciljem plasiranja ili
unovčavanja kapitala odmah. Kada se kaže odmah, misli se na realizaciju
ugovorenog posla u roku 2-5 dana od zaključenja posla (ovde nema mesta
nikakvim špekulacijama).
Za razliku od promptnih, terminski se zaključuju u vezi sa kupovinom/prodajom
efekata na berzama, s tim da se ne izvršavaju odmah već u nekom unapred
(ugovorom) definisanom roku (npr. 15 dana od zaključenja ili na kraju meseca, a
nekad i godinu dana nakon zaključenja ugovora). Ovi poslovi se zaključuju iz
špekulativnih pobuda, a sa glavnim ciljem da se na osnovu "pozitivno"
anticipiranih kretanja određene aktive ostvari dobitak. To je težnja da se danas
zaključi ugovor kojim ćemo narednog meseca biti u mogućnosti da kupimo neku
akciju po fiksnoj ceni (od npr. 100 din.) i ukoliko cena te akcije na tržištu poraste
(na 110 din.), bićemo na dobitku (i to 10 din., pošto je prodamo za 110 din.).
Oni poslovi koji se javljaju na berzama
širom sveta sa osnovnom razlikom (između njih) u svrsi sa kojom se obavljaju
jedni odnosno drugi.
Primerak proizvoda izražen u prirodnoj veličini, od odgovarajućeg
materijala, sa predloženim ili očekivanim funkcionalnim karakteristikama.
Naknada za usluge, najčešće u posredničkim poslovima, koja se
obračunava u određenom procentu od vrednosti obavljenog posla.
Vrsta popusta (dobavljač smanjuje cenu robe kupcu za određeni postotak). Rabat, po svojoj definiciji, ima ulogu ograničavanja cene robe, ali se ta primena izgubila.
Popust u ceni koji prodavci daju kupcima. Popust se daje na osnovu
kupljene količine (količinski rabat), koji može biti običan (nekumulativni) i
kumulativni. Običan (nekumulativni) rabat obračunava se posebno za svaku
pojedinačnu kupovinu, a svrha je da svaka pojedinačna kupovina bude što veća.
Kumulativni popust se daje na ukupno kupljenu količinu u određenom
vremenskom periodu (npr. zbrajaju se sve kupovine u jednoj godini i na to se
odobrava popust), cilj je da se maksimizira prodaja u određenom vremenskom
periodu i stvori lojalnost kod kupaca. Količinski rabat može da se obračuna na
naturalno ili vrednosno iskazane količine prodate robe. Postoji i trgovinski
(funkcionalni) rabat koji se daje trgovini zbog pozicije koju ima u kanalima
prodaje preduzeća. Izražava se u procentnom odbitku od cene proizvođača koji
preduzećima u trgovini služi za pokrivanje troškova poslovanja i dobit. Npr. cene
cigareta su iste u svim prodajnim objektima, njih određuje proizvođač, a trgovina
dobija određeni procenat od cene, a ne zaračunava maržu na proizvođačku cenu
kao što se radi u većini slučajeva. Trgovinski rabat može biti komercijalno
ugovoren, ali se često javlja i kao propisan u prometu roba koje su pod državnom
kontrolom (najčešće cigarete).
Osnovna informaciona delatnost u preduzeću; obuhvata sistematizovanu celinu koju čine: knjigovodstvo, računovodstveno planiranje, nadzor i analiza sredstava, obaveza i kapitala, prihoda i rashoda, kao i iz njih izvedenih ekonomskih kategorija.
- Da bi se stanje i kretanje sredstava i njihovih izvora moglo pratiti, neophodno je da se u svakom preduzeću organizuje posebna služba, tj. računovodstvo.
- Zadatak računovodstva je da blagovremeno pruži potrebne informacije o stanju i kretanju sredstava date organizacije (preduzeća), a zatim i da na osnovu tih podataka omogući donošenje odgovarajućih zaključaka za potrebe kontrole analize i planiranja.
U privrednom subjektu rashode je moguće shvatiti kao rezultat koji se dobija ako se od troškova u određenom periodu odbiju troškovi prenetih zaliha gotovih proizvoda i nedovršene proizvodnje. Njima se dodaju troškovi prenetih zaliha iz prethodnog perioda koji su realizovani u tekućem (onom za koji se vrši obračun) i rashodi koji nemaju karakter troškova. Mogu se razvrstati na rashode poslovanja, neposlovne i vanredne rashode.
Rashodi poslovanja sastavljeni su iz:
- troškova proizvodnje prodatih proizvoda (odnosno nabavne vrednosti prodate
trgovačke robe i materijala),
- iz troškova prodaje,
- iz opštih troškova uprave.
Bitno je naglasiti da kamate nisu deo rashoda poslovanja, već neposlovnih
rashoda. Vanredni rashodi obuhvataju neuobičajene stavke i stavke prethodnog
perioda koje u tekućem periodu predstavljaju gubitke i, time, smanjenje
poslovnog rezultata redovnog poslovanja. Neuobičajenost je istog porekla kao i
kod vanrednih prihoda, dakle nemogućnost njihovog planiranja. U okviru
vanrednih rashoda pojavljuju se i iznosi mogućeg gubitka koji se očekuje kao
verovatni budući događaj, kao i pokriće gubitka prethodnih godina. Vidi: bilans
uspeha.
Proces ostvarivanja ekonomskih funkcija proizvodnje i potrošnje.
Zavisi od rezultata već prethodno izvršene raspodele i prisvajanja uslova
proizvodnih aktivnosti, svojine nad proizvodnim sredstvima, promena samih
načina proizvodnje, društvene organizacije rada.
Devizni kurs pri kojem se obezbeđuje
uravnoteženost platnog bilansa, odnosno ujednačavanje ponude i tražnje deviza.
To je onaj kurs koji obezbeđuje ravnotežu platnog bilansa u dužem vremenskom
periodu, uz očuvanje unutrašnje ravnoteže i bez abnormalnih trgovinskih i
deviznih ograničenja. Međutim, nije ravnotežan onaj devizni kurs koji obezbeđuje
ravnotežu platnog bilansa, ali dovodi do unutrašnje neravnoteže u vidu
stagnacije ili pada proizvodnje, nezaposlenosti, inflacije i privredne nestabilnosti.
Takođe, ne može se smatrati ravnotežnim kursom ni onaj devizni kurs koji
održava ravnotežu platnog bilansa uz oštre mere spoljnotrgovinske i devizne
kontrole.
Jedna od faza ukupnog poslovnog ciklusa. Učesnik u razmeni
dobara tj. roba, prodaje svoju robu za novac, zatim dobijenim novcem kupuje bilo
koje drugo dobro–robu. Vrši se prenos proizvoda iz sfere proizvodnje u sferu
potrošnje, ali se istovremeno i vrši raspodela proizvoda i novca između raznih
ekonomskih subjekata – potrošača i proizvođača, pri različitim vrstama i tipovima
produkcionih odnosa.
Iskazan u konstantnim novčanim jedinicama, odstranjujući uticaj
inflacije.
Devizni kurs koji izjednačava opšti nivo cena u zemlji
sa opštim nivoom cena u inostranstvu. Cene pojedinih proizvoda i usluga biće u
pojedinim zemljama različite. Pri realnom deviznom kursu, proizvodi čija je cena
relativno niža u zemlji moći će rentabilno da se izvoze, a uvoziće se proizvodi čija
je cena relativno viša u zemlji nego u inostranstvu. Kada je devizni kurs ispod
realnog nivoa (domaća valuta je precenjena, a strana potcenjena) onda je
kupovna moć u inostranstvu veća nego u zemlji, a cene strane robe postaju
niže, pa se uvećava interes za uvozom. Kada je domaća valuta potcenjena,
znači da je devizni kurs iznad realnog. Tada je kupovna moć veća u zemlji nego
u inostranstvu. Zbog visoke cene deviza uvoz poskupljuje i dolazi dolazi do
smanjenja broja stranih proizvoda na državnom tržištu, a uvoz raste.
Izračunava se tako što se od nominalne kamatne
stope oduzima stopa inflacije. Na osnovu realne a ne nominalne kamatne stope
se donosi odluka o eventualnom plasmanu sredstava.
Period sužavanja privredne aktivnosti, tj. period sa malo ili nimalo
stvarnog privrednog rasta.
Proces vraćanja upotrebljenog i odbačenog proizvoda u
proizvodnju novih proizvoda kao polaznu supstancu. To je jedan od načina
dobijanja ekoloških proizvoda.
Pravo lica koje sa drugim licima daje garanciju da posle isplate
poveriocu može od glavnog ili solidarnog dužnika zahtevati povraćaj bar jednog
dela plaćenog iznosa.
Kod menice i čeka: pravo imaoca hartije od vrednosti da u slučaju da trasat (lice
na čije ime je menica vučena) ili akceptant, ne akceptira tu hartiju ili odbije da je
isplati, zahteva od emitenta (lica koje izdaje hartiju od vrednosti) ili indosanta (lica
koje prenosi hartiju od vrednosti na drugo lice) naknadu isplaćenog iznosa.
Poruka (ideja vodilja) koju prenosimo putem komuniciranja sa
širom ili samo sa ciljnom grupom potrošača, uz istovremeno razvijanje sklonosti
ka potrošnji upravo tog proizvoda. Karakteristika reklame je da se ona plaća i
ulazi u troškove promocije u marketing mix-u. Postoje različite teorije propagande
(reklama) i možemo ih podeliti na: jake i slabe. Prva ima za cilj da privuče
potrošače da kupuju baš te proizvode, dok je druga suptilnija i više orijentisana
na samo podsećanje na iste.
Ono što je značajno jeste da reklama bude blagovremeno upućena i da je dužina
trajanja usklađena sa medijem posredstvom koga se emituje. Danas se gotovo
sve vrste propagande realizuju posredno, tj. putem medija, pa tako imamo
različite vrste reklama:
1. reklame za novine i časopise – pogodne su zato što novine (obično) imaju
velike tiraže i stižu u najudaljenije krajeve neke zemlje, dok je negativno to što se
poruka mora ponavljati (da bi postigla efekat). Pogodnost je i to što postoji veliki
broj specijalizovanih časopisa i novina koje se obraćaju tačno definisanoj
čitalačkoj publici.
2. reklame na radiju i televiziji – radio je specifičan medij koji može biti izrazito
efikasan ukoliko se pogodi prava radio stanica i tekst koji je namenjen ciljanom
auditorijumu. Televizija je najpogodnije sredstvo kojim se može poruka preneti jer
pored zvuka koristi i vizuelne efekte, ali problem je u vremenskoj ograničenosti
kao i u ceni.
3. reklame na internetu – trenutno su u centru interesovanja; njihova osnovna
prednost je u permanentnosti emitovanja na mreži (internetu). Ono što je od
izuzetne važnosti je da se razume kome je namenjena web prezentacija, tj. da se
zna ko je ciljna grupa.
4. out-door reklame – to su spoljne reklame koje obuhvataju bilborde i druga
sredstva spoljnog obeležavanja objekata (zidovi zgrada, tende i drugo), kao i
reklamiranje na drugim posebno uređenim površinama i objektima.
Korišćenje otpadnih tokova kao alternativnih resursa za
dobijanje novih proizvoda. Predstavlja metod dobijanja ekoloških proizvoda i
smanjenja negativnih efekata po okruženje.
Jedan od tri osnovna ekonomska principa, uz ekonomičnost i
produktivnost, koji se svodi na težnju da se ostvari maksimalni profit sa
minimalno angažovanim kapitalom.
Aktivnost preduzeta od strane centralne banke u cilju povećanja
vrednost valute (u situaciji kada važi sistem fiksnih deviznih kurseva). Suprotna
je devalvacija i retko je u istoriji sprovođena - izuzeci su Velika Britanija i
Nemačka.
Količine sirovina koje se nalaze u ležištima u Zemljinoj
kori. Postoji nekoliko kategorija rezervi sirovina:
- geološke: ukupne rezerve koje su utvrđene istraživačkim radovima;
- bilansne: deo geoloških rezervi koje se pri trenutnom stanju razvoja tehnologije
mogu eksploatisati;
- vanbilansne: deo geoloških rezervi koje se pri datom nivou razvoja tehnologije
ne mogu eksploatisati;
- industrijske: deo geoloških rezervi koji se nalazi u eksploataciji ili čija je
eksploatacija pripremljena.
Roba jeste proizvod industrije, poljoprivrede, zanatstva ili druge delatnosti koji
je namenjen prodaji ili se već nalazi na tržištu. Osnovna karakteristika proizvoda
koja ga čini robom jeste namera proizvođača da ga proda na tržištu a ne da
njime zadovolji sopstvene potrebe.
Rok plaćanja iznosa sa fakture. Vremenski period, u kome teba biti izvršena uplata; nakon isteka tog roka, zaračunava se kamata.
Proces podele (raslojavanja) tržišta na posebne delove ili
grupe a prema izvesnim zajedničkim kriterijumima, radi stvaranja dovoljno
homogenih segmenata unutar grupe i različitih među grupama. Osnovni razlog
segmentacije tržišta je što ono nije homogeno, već ga čini skup nosilaca potreba
koji se razlikuju među sobom, različito oblikuju potrebe, ukuse, navike za
kupovinom, različito se ponašaju pri kupovini itd. Primer za kriterijum
segmentacije tržišta može biti kupovna moć za potrebe plasiranja luksuzne robe.
Kratkoročne periodične promene neke pojave koje se
regularno, pravilno odigravaju u toku godine.
Svaki vid ekonomske aktivnosti koji nije u zakonski
regulisanim ekonomskim tokovima. Siva ekonomija podrazumeva neprijavljivanje
delatnosti odgovornom državnom resoru, čime se izbegava plaćanje poreza i
samim tim čini krivično delo.
Sposobnost dužnika da u celosti izmiruje svoje dospele
novčane ili druge obaveze (znači i platežno). Preliminarni pokazatelj solventnosti
je odnos ukupnih plasmana i ukupnih obaveza, a o ročnoj solventnosti svedoči
postojanje dugoročnih potraživanja koja su veća ili jednaka dugoročnim
obavezama. Očigledna je komplementarnost zahteva za likvidnošću i zahteva za
solventnošću, jer nesolventna banka može da postane i nelikvidna.
Transakcije kod kojih se preuzimanje objekta trgovine i
plaćanje vrši u roku od dva do tri dana.
Kod kredita period (ročnost) vraćanja uzetog
kredita. Kratki rok do jedne godine od dana korišćenja kredita, izuzetno do tri
godine; srednji rok od 3-5 godina od dana korišćenja kredita; dugi rok preko 5
godina, često do 20 godina, a izuzetno i 40 godina, od dana korišćenja kredita.
Svaka organizacija da bi mogla da posluje mora da raspolaže takvim konkretnim oblicima poslovnih sredstava koji su prilagođeni njenom poslovnom zadatku. Međutim, bez obzira na njihove konkretne oblike, poslovna sredstva se prema nameni ili funkciji koju imaju u organizaciji dele na :
+ Stalna sredstva ili Osnovna sredstva čine sredstva koja se pri korišćenju postepeno troše, nemenjajući svoje konkretne oblike. U stalna sredstva se ubraja: prirodna bogatstva (zemlje-šume), sredstva za rad (građevinski objekti, oprema, višegodišnji zasadi, osnovno stado.), nematerijalna ulaganja (patenti, licence, osnivačka ulaganja) i dugoročna finansijska ulaganja (ulaganja u hartije od vrednosti, udružena sredstva banke i sl.
+Obrtna sredstva u toku poslovanja organizacije, menjaju svoje konkretne oblike i u celini prenose svoju vrednost na sledeći oblik sredstva.
+ Rezervna sredstva služe organizaciji kao rezerva i koriste se u radu organizacije ako stalna i obrtna sredstva nisu dovoljna za normalno obavljanje poslovanja.
Spoj visoke nezaposlenosti i stagnacije proizvodnje i visoke
inflacije. Kad postoji stagflacija nosioci ekonomske politike se suočavaju sa
dilemom - kako da se izbore sa inflacijom a da ne povećaju nezaposlenost, ili
kako da se izbore sa nezaposlenošću a da ne povećaju inflaciju.
Proces definisanja jedinstvenih normi i pokazatelja kvaliteta.
Standardima se propisuju minimalni zahtevi koje proizvod mora da ispuni da bi
mogao da se nađe na tržištu. Nastaje kao rezultat težnje za zaštitom potrošača.
U savremenom menadžmentu, koncept kvaliteta je sa proizvoda i usluga
proširen na sve aktivnosti u preduzeću.
Stečaj je postupak kolektivnog namirenja obaveza iz
imovine prezaduženog preduzeća ili drugog subjekta (građanski stečaj) uz
mogućnost sanacije, po namirenju duga. Likvidacija, suprotno stečaju, prestanak
postojanja preduzeća, odnosno njegovo raspuštanje i gašenje.
Ovi aranžmani omogućavaju
članicama Međunarodnog Monetranog Fond-a da od Fonda kupuju (vuku)
dodatni određeni iznos strane valute za pokriće privremenog deficita u svom
platnom blansu. To su tzv. krediti u pripravnosti koje primalac može koristiti
koliko i kada to njemu odgovara, najčešće u toku godinu dana od dana važenja
aranžmana. Kamata na ovaj kredit (ili deo kredita) počinje se plaćati tek sa
početkom korišćenja, a iskorišćeni deo kredita mora se vratiti u roku od 3 do 5
godina.
Zahtev za sklapanjem stend baj aranžmana inicira članica, koja tom prilikom
sastavlja “Pismo o namerama”, uz pomoć eksperata MMF-a. U tom pismu izlaže
ocenu trenutnog stanja u svojoj privredi kao i ekonomsku politiku koju namerava
da vodi u cilju ozravnavanja (tzv. “peglanja”) debalansa u toku trajanja
kreditiranja. Ekonomske mere moraju biti u skladu sa kriterijumima MMF-a o
ekonomskoj politici, bez odstupanja u tom periodu.
Učešće nezaposlene radne snage u ukupnom broju
radno sposobnih.
Strateške odluke predstavljaju vrstu odluka koje se donose u preduzeću,
obično od strane top menadžmenta i upravnog odbora. Ove odluke imaju
dalekosežne posledice, zahtevaju veća ulaganja, duži rok povraćaja, pa ih stoga
i prati visok rizik. Uglavnom podrazumevaju definisanje misije preduzeća, tj.
područja poslovanja preduzeća, izbor metoda rasta (intenzivni, rast putem
integracije ili rast putem diverzifikacije) ili izbor pravaca investiranja.
Ako se isti proizvod različitih proizvođača u celini ili u
najvećem delu realizuje na jednom tržištu po jednoj ceni, onda se može reći da
je ta cena – svetska cena. Ovaj pojam svoj puni smisao je imao krajem prošlog
veka kada nije bilo mnogo robe na tržištu, pa je postojala mogućnost da se
ovakve cene formiraju.
Danas ima mnogo više roba na tržištu i veoma je teško da se formira svetska
cena nekog proizvoda. Međutim, neki proizvodi imaju svetsku cenu, a za to su
najzaslužnije berze i aukcije. Na primer, na berzi zlata u Londonu formira se
svetska cena zlata, jer se najveći procenat proizvedenog zlata proda na ovoj
berzi, svetska cena pšenice se formira na čikaškoj berzi, svetska cena pamuka
se formira na londonskoj berzi, svetska cena vune se formira u Sidneju.
Svetsku cenu može da diktira i proizvođač, ukoliko kontroliše proizvodnju nekog
proizvoda, pa tako kanadske multinacionalne kompanije diktiraju cenu
aluminijuma, jer kontrolišu cenu aluminijuma širom sveta.
Svič poslovi u berzanskoj terminologiji označavaju poslove
kojima se subjekti prilikom kupoprodaje aktive (hartija od vrednosti ili deviza)
obezbeđuju od neželjenog dejstva promena cena. Ovi (switch ili swap) poslovi se
odnose na težnju kupca akcija ili deviza da kupi aktivu po jednoj ceni danas
(promptno), a da je posle nekog vremena proda (terminski) po nekoj unapred
utvrđenoj ceni. To unosi dozu sigurnosti u poslovanje na berzama. Ove se
transakcije još nazivaju i vezanom prodajom iz razloga što mi kupujemo, ali
istovremeno i prodajemo neku aktivu.
Obrnuti slučaj je ako prodavac aktive proda po nekoj ceni danas i ugovara
kupovinu iste aktive posle npr. 6 meseci po limitiranoj ceni. Tu se, dakle, vrši
konverzija jedne aktive u drugu sa namerom isključivanja rizika kolebanja tržišnih
cena (kod akcija) i deviznih kurseva (kada se radi o kupoprodaji deviza).
Na primeru jedne banke koja se bavi switch poslovima na deviznom tržištu
najlakše je uočiti o čemu se zapravo radi. Ukoliko banka poseduje dolare, a
potrebne su joj u datom trenutku funte, ona će promptno prodati dolare da bi
kasnije (terminski) kupila istu količinu dolara po unapred utvrđenom kursu.
Pravo pojedinca, grupe da donosi odluke o načinima korišćenja
objekta svojine. Razlikuju se tri osnovna svojinska prava:
a) pravo kontrole, tj. pravo donošenja odluka vezanih za načine korišćenja
sredstava koja su predmet svojine;
b) pravo prisvajanja, tj. pravo na rezultat koji je nastao korišćenjem objekata
svojine;
c) pravo otuđenja, tj. pravo prenosa svojine na drugog subjekta.
Razlikujemo privatnu svojinu, državnu i društvenu (postojala je samo u
Jugoslaviji, i još uvek postoji).
Privatna svojina - znači da je objekat svojine u privatnom vlasništvu.
Državna svojina - svojina je opštenarodna i njome upravlja država preko svojih
organa.
Društvena svojina - karakterističan je nesvojinski koncept društvene svojine.
Ističe se da niko nema prava svojine nad društvenim sredstvima, niko ne može
prisvajati proizvod društvenog rada, ni upravljati, ni raspolagati društvenim
sredstvima za proizvodnju.
Vid deviznih transakcija gde se istovremenom
promptnom kupovinom (spot kupovinom) i terminskom prodajom, kao i obratno,
promptnom prodajom i terminskom kupovinom određenog iznosa deviza,
otklanjaju rizici koje sa sobom nosi mogućnost promene cena roba odnosno
deviznog kursa u budućnosti. Suština svop poslova se može videti na primeru
svop poslova sa devizama. Ako se devize kupe da bi se uložile po povoljnoj
kamatnoj stopi na vreme od 3 meseca, postoji rizik da pad kursa za vreme dok
su devize uložene izazove gubitak. Rešenje se nalazi u tome što će se
istovremeno sa promptnom kupovinom deviza zaključiti i ugovor o njihovoj
terminskoj prodaji sa rokom od 3 meseca.
S obzirom da se proces upravljanja bazira na odgovarajućim informacijama, organizacija njihovog prikupljanja, obrade, prenosa i korišćenja dobija sve više na značaju. Ovi se zahtevi naročito precizno postavljaju u sistemu automatske obrade podataka, koji zahteva kondenzovano izražavanje pojmova pomoću unapred određenih oznaka, tj. šiframa. Sistem šifriranja treba tako izgraditi da omogući:
1. nedvosmislenost u označavanju postojećih i novih predmeta i pojmova,
2. stabilnost šifre
3. povezivanje pojedinih sistema šifriranja radi omogućavanja integralne obrade podataka,
4. dobijanje svih potrebnih informacija o šifriranim predmetima i pojmovima.
- Šifriranje odnosno skraćeno izražavanje pojmova može se vršiti pomoću slova, brojeva, znakova i kombinacijom.
U robnom saobraćaju mogu da se formiraju posebna preduzeća
koja preuzimaju robu od velikog broja korisnika, organizuju prevoz u svoje ime, a
za račun korisnika, biraju pogodna transportna preduzeća na putu i odgovaraju
za dostavu pošiljki primaocu.
Takve organizacije – špediterska preduzeća – imaju dvostruku ulogu u
organizovanju saobraćaja: tehnološku i ekonomsku. Tehnološka uloga se ogleda
u preuzimanju robe od raznih korisnika, sabiranje denčanih pošiljki i formiranju
kolske pošiljke, vrši izbor prevoznika. Ekonomska uloga predstavlja izbor
najpovoljnijeg transportera za konkretne pošiljke koji će prevoziti za kraće vreme
i uz niže cene, snižava ukupne troškove prevoza, omogućava racionalnije
korišćenje celog transportnog potencijala i deluje kao faktor racionalnije podele
rada na saobraćajnom tržištu.
Špediteri, pored angažovanja drugih saobraćajnih preduzeća, ponekad vrše i
sami prevoz, pa u takvim situacijama deluju i kao organizator i kao direktni
izvršilac prevoza.
Poslovi koji se obavljaju sa osnovnim ciljem da se u
razlikama u ceni hartija od vrednosti ili kursovnim razlikama ostvari izvanredna
dobit. Špekulativni poslovi su zasnovani na povećanom riziku ali i na velikim
dobicima ukoliko se njihova očekivanja u praksi potvrde. Špekulanti su pri
kupovini akcija skloni neizvesnosti uz verovanje ("duboko u sebi" ili na osnovu
informacija dobijenih od "insajdera", tj. ljudi iz kompanije čije akcije kupuje) da će
cene njihovih akcija skočiti i oni biti u plusu. Obrnuta situacija se dešava kada
špekulanti anticipiraju negativna kretanja na berzi i prodaju akcije, da bi usled
pada njihovih cena posle izvesnog vremena dosli ponovo u njihov posed (u
znatno većem broju).
Kao što je poznato, monopol u kreiranju
(ponude) novca ima država, tj. centralna banka. Međutim, novac (novčana
masa) nije homogena kategorija već se sastoji iz gotovog i žiralnog (depozitnog)
novca.
U nestabilnim (inflatornim) uslovima i situacijama kada je transferabilnost
žiralnog u gotovi novac ograničena, oni često nemaju istu cenu u stranoj valuti.
Naime, formiraju se dva devizna kursa: ulični, kao odnos strane i domaće valute
pri gotovinskim transakcijama i žiralni devizni kurs, formiran i relevantan za
bezgotovinske, žiralne kupoprodaje deviza (od strane raznih državnih,
paradržavnih, privatnih banaka i štedionica, u krajnjoj liniji i u najvećoj meri za
račun države).
Takođe, pri sličnim transakcijama, ali u direktnim međusobnim neformalnim
dogovorima između preduzeća formira se šticovani devizni kurs koji je jedini van
direktne državne kontrole. Osnovu za formiranje ovog trećeg, paralelnog kursa
na crnom deviznom tržištu ipak čine prva dva devizna kursa.
Javlja se kada postoji velika inflacija prouzrokovana
rastućim budžetskim deficitom koji se finansira iz primarne emisije (štampanjem
novca); tada u uslovima rastuće inflacije, sve brže opadaju realni fiskalni prihodi
(fiskalni prihodi izraženi u nekoj stabilnoj valuti).
Set kvantitativno određenih ciljeva makroekonomske politike koji treba
da budu postignuti korišćenjem instrumenata kao što su fiskalna politika,
monetarna politika, politika kamatnih stopa …
Ovaj pristup u makroekonomiji je pedesetih godina inicirao holandski ekonomista
Jan Tinbergen, a kasnije, početkom šezdesetih godina, proširio ga je Henri Tejl
(Henry Theil).
Osmišljeno, plansko i profesionalno korišćenje
telekomunikacija u prodajnim i marketinškim naporima. Ovaj metod se obično
koristi i za mini istraživanja preferencija tržišta, a da se to i ne prikaže osobi sa
kojom se komunicira. Videti pod sadžing.
Formulisana je sedamdesetih godina
ovog veka. Osnovna ideja je da ekonomski subjekti nisu pasivni posmatrači
ekonomskih prilika, ljudi su aktivni, oni razmišljaju i imaju svoje stavove -
očekivanja o kretanju ekonomskih pojava. Prestavnici ove teorije smatraju da je
ekonomska politika proces i da samo neanticipirane (neočekivane) promene
utiču na proizvodnju i zaposlenost.
Na terminskom tržištu zaključuju se ugovori o kupovini i
prodaji robe, odnosno vrednosnih papira u nekom budućem terminu, s tim da su
cena, datum isporuke i količina fiksirani u momentu sklapanja terminskog
ugovora. Ovi poslovi (terminske transakcije) imaju uglavnom špekulativni
karakter. Pri zaključenju terminskog posla i prodavac i kupac računaju da će se
cene kupoprodanih roba i vrednosnih papira u međuvremenu promeniti.
Kategorija vezana za shvatanje misije, zadatka preduzeća,
odnosno strategijsko sredstvo kojim se ona ostvaruje. Marketing poslovna
koncepcija nametnula je mendžmentu preduzeća način razmišljanja koji je svrhu
poslovanja (i postojanja) preduzeća video u zadovoljstvu kupca, tj. da preduzeće
treba da proizvodi samo ono što je potrošačima potrebno. Ovo opredeljenje je
oslobodilo proces reprodukcije, olakšalo plasman i konačno, afirmisalo kvalitet.
Postalo je više nego jasno da osim toga što treba proizvoditi samo ono što
tržište prihvata, to mora biti i kvalitetno. Ovim shvatanjem je omogućena
konkurencija, tako da proces plasmana proizvoda na tržištu nije garantovan već
uslovljen visokim i standardnim nivoom kvaliteta, čime je jedino moguće pobediti
konkurenciju i ostvariti profit.
Totalni kvalitet, odnosno menadžment totalnog kvaliteta (TQM), kao upravljačka
aktivnost, jeste sposobnost za kvalitet u svim delovima procesa od početka do
kraja, uz istovremenu integraciju međusobno povezanih funkcija na svim
nivoima. To je sistemski pristup koji ostvaruje veze između različitih elemenata
organizacije, tako da je ukupna efektivnost sistema veća od zbira delova.
Iz svega izloženog se vidi da TQM nije neka izdvojena aktivnost, kao ni određeno
stanje ni stabilna situacija, već je to dinamičan i višedimenzionalan koncept koji
obuhvata veliki broj elemenata.
Transakcija predstavlja svaku poslovnu operaciju prenosa vlasništva nad
robom ili novca (hartija od vrednosti) sa jednog subjekta na drugi.
Proces uvoza i izvoza znanja i tehnologije. Može biti
komercijalni i nekomercijalni. Komercijalni transfer se realizuje kroz kupoprodaju
osnovnih oblika industrijske svojine. Nekomercijalni transferi se realizuju kroz
razmenu informacija, posredovanjem časopisa, sajmova, konferencija, knjiga i
drugog.
Transferna plaćanja su isplate koje pojedinci primaju od države, a koja
nisu vezana za razmenu roba i usluga, kao što su na primer plaćanja u okviru
socijalnog osiguranja.
Proces prelaska jedne zemlje iz komunističkog jednopartijskog
sistema u višepartijski demokratski sistem. Na polju ekonomije tranzicija znači
prelazak iz komandne u tržišnu ekonomiju, i obuhvata: ›liberalizaciju,
→stabilizaciju, →privatizaciju i →prestrukturiranje.
Količina dobara ili usluga koju ljudi žele da kupe. Faktori koji određuju
tražnju su brojni a neki od najvažnijih su prihodi potrošača, cena same robe ili
usluge i cene konkurentnih robe i robe uopšte, kao i neki specifični faktori koji
deluju u određenom vremenskom periodu, npr. vremenski uslovi i sl.
Tražnja za novcem je ona količina novca koja je neophodna za održavanje
likvidnosti transaktora. Kao takva zavisi od obima transakcija robama i uslugama
u privredi. Raspolaganje novcem znači raspolaganje likvidnošću, pa država,
preduzeća i stanovništvo traže i drže novac da bi njime mogli kupovati robu,
opremu, plaćati radnike, usluge i drugo.Po kenzijanskoj teoriji tražnja za novcem
se sastoji iz transakcione (koja je pod uticajem stvarnih promena privredne
aktivnosti i nivoa društvenog proizvoda) i špekulativne tražnje za novcem (čija je
osnovna determinanta kamatna stopa i kako ona raste špekulativna tražnja
opada jer su mogućnosti špekulacija uz višu kamatnu stopu manje).
Ukupni obim proizvoda koji bi bio kupljen od strane kupaca na
određenom mestu, u određeno vreme i pod datim marketing elementima
okruženja. Razlikuju se :
1. autonomna tražnja - tražnja koja nije uslovljena tražnjom za drugim
proizvodima
2. izvedena tražnja - kada je tražnja za jednim proizvodom izvedena iz tražnje za
drugim proizvodom (npr. tražnja za benzinom i automobili- ma).
3. efektivna tražnja - tražnja koja se zasniva na kupovnoj moći
4. latentna tražnja - tražnja koju potrošači nisu u mogućnosti da zadovolje zbog
nedostatka kupovne moći.
5. potencijalna tražnja - postoji kada potrošači imaju kupovnu moć ali je još uvek
ne koriste,
6. agregatna - ukupna tražnja, dobijena kao zbir, suma individualnih tražnji.
Dugoročni razvojni put neke ekonomske varijable, pri čemu mogu
postojati kratkotrajna odstupanja od tog razvojnog puta (npr. cene imaju uobičajni
trend rasta ali se one mogu u odredjenim vremenskim intervalima i povećavati i
smanjivati). Trend se izražava kao promena date varijable u funkciji vremena.
Najbitniji deo platnog bilansa. U njemu se prikazuje robna
razmena sa svetom, koju smo robu uvezli, a koju izvezli. Mnoge druge
transakcije, npr. transportne i osiguravajuće usluge su funkcija robnih tokova (da
se roba ne izvozi, ne bi trebalo ni da se osigurava i prevozi). Zbog toga trgovinski
bilans često presudno utiče na ravnotežu platnog bilansa.
Novčano izraženo trošenje sredstava i rada, kao i svaki izdatak u
vezi sa poslovanjem preduzeća. Sintetizacijom svih troškova poslovanja
dobijamo →cenu koštanja. Osnovna podela troškova je na fiksne i varijabilne
troškove. Fiksni troškovi su oni koji se ne menjaju sa promenom obima
poslovanja (zgrade, mašine i sl.), dok su varijabilni troškovi oni koji se menjaju
sa promenom obima poslovanja (sirovine, materijali, rad i sl.)
Preduzeća se u tržišnoj privredi bave proizvodnjom određenih proizvoda i vršenjem usluga, koji predstavljaju njihove učinke. Kroz tržišnu razmenu ovih učinaka, preduzeća obavljaju dve funkcije, tj. zadovoljavaju društvene potrebe u pogledu potrošnje i ostvaruju dobit, kao osnovni cilj svoga poslovanja.
- Dobit se ostvaruje prodajom proizvoda i usluga po prodajnim cenama. Ove cene pored dobiti u sebi sadrže i troškove poslovanja koji su nastali u procesu stvaranja učinaka.
- Učinci nastaju kao rezultat celokupnog reprodukcionog procesa u preduzeću, koji obuhvata faze nabavke, proizvodnje i prodaje. Pri tome učinci mogu da se stvaraju u obliku proizvoda i usluga u proizvodnim preduzećima ili samo u obliku usluga u uslužnim preduzećima.
- Troškovi se sastoje od količinske i vrednosne komponente. Količinska komponenta troškova se obično naziva utrošak. Množenjem utroška njegovom cenom dobija se iznos odnosnog troška.
Oblik privrednog života u kojem se kretanje proizvoda
između proizvođača i potrošača ostvaruje putem tržišta, odnosno putem
slobodne razmene.
Odnos predviđene prodaje preduzeća prema predviđenoj
prodaji grane ili odnos stvarne prodaje preduzeća prema stvarnoj prodaji grane.
Pokazuje gde se preduzeće nalazi u odnosu na konkurente iz grane. Koristi se i
kao cilj i kao kontrolno sredstvo poslovanja preduzeća.
Tržište podrazumeva sveukupnost odnosa između ponude i tražnje. Ovde je
bitno uočiti da se radi o odnosu između dve strane, a ne o mestu na kome se te
dve strane sastaju. Za tržište je takođe bitno i postojanje novca posredstvom
kojeg se vrši razmena, tj. plaćanje proizvoda i usluga.
Tržište kapitala je mesto, tj. skup svih institucija pomoću kojih se vrši alokacija
(razmeštaj) slobodnih dugoročnih finansijskih sredstava ka onim privrednim
subjektima kojima nedostaju ta sredstva. Te firme pozajmljuju kapital i ulažu ga
sa ciljem oplodnje, kako bi bile u mogućnosti da ga vrate uvećanog za kamatu.
Dalje, tržište kapitala možemo podeliti na: hipotekarno tržište, kreditnoinvesticiono
tržište i tržište dugoročnih hartija od vrednosti, tj. →berze.
Tržište novca je međubankarsko tržište na kojem se trguje depozitnim i žiralnim
novcem kao i kratkoročnim hartijama od vrednosti (depozitnim certifikatima,
komercijalnim zapisima, blagajničkim zapisima poslovnih banaka i sl.). U
njegovom funkcionisanju je više nego uočljivo "mešanje" centralne banke.
Centralna banka je glavni intervent na tom tržištu, ona ga prati, kontroliše i po
potrebi direktno utiče na tržište merama kao što su npr. stopa obaveznih rezervi,
visina kamatne stope ili operacije na otvorenom tržištu.
Dvostrani pravni posao u kome je potrebna izjava dveju ili više volja
kao i njihova saglasnost da bi došlo do obligacionog odnosa. Izjava kojom se čini
predlog za zaključenje ugovora je ponuda, a izjava kojom se daje saglasnost na
predlog, tj. ponudu naziva se prihvat.
Predugovor je takav ugovor kojim se preuzima obaveza da će se kasnije
zaključiti drugi, glavni ugovor.
Podela ugovora:
1. jednostrano obavezni (obaveza postoji samo na jednoj strani, npr. ugovor o
zajmu) i dvostrano obavezni;
2. dobročini (npr. ugovor o poklonu) i teretni;
3. realni (za zaključenje ugovora pored saglasnosti volja potrebna je i predaja
stvari) i konsenzualni (ugovor nastaje samom saglasnošću volja ugovornih
strana);
4. komutativni (međusobni ekonomski efekti su unapred određeni) i aleatorni
(efekti zavise od neke buduće okolnosti – npr. ugovor o kocki).
Elementi obezbeđenja ugovora su: kapara, zaloga, kaucija i jemstvo. Opšti rok
zastarelosti, odnosno vreme čijim se protekom gubi mogućnost prinudnog
ostvarenja prava, prema Zakonu o obligacionim odnosima, iznosi pet godina.
Najvažniji ugovori su: ugovor o prodaji, ugovor o poklonu, ugovor o najmu, itd.
Upravni odbor je obavezni organ upravljanja akcionarskim društvima. Društvo
sa ograničenom odgovornošću može biti sa ili bez upravnog odbora. Upravni
odbor po pravilu bira skupština akcionara. Struktura članstva upravnog odbora je
slobodna – stručnost članova jedini je kriterijum izbora. Ipak, izuzetno (na primer,
kad je reč o društvima koja obavljaju delatnost od javnog interesa) može biti
propisana obaveznost izbora jednog broja članova izvan reda zaposlenih ili
akcionara.
Sva relevantna pitanja vezana za upravni odbor regulišu se zakonom, statutom ili
poslovnikom o radu (može i kombinovano). Upravni odbor priprema predloge
odluka za skupštinu i izvršava njene naloge; donosi opšte akte koje ne donosi
skupština; stara se o pripremi godišnjeg obračuna i usvaja periodični obračun;
priprema izveštaje o poslovanju, bilansu sredstava i bilansu uspeha i
sprovođenju poslovne politike; predlaže raspodelu dobiti; postavlja i razrešava
direktora; donosi investicione odluke; odlučuje o raspolaganju akcijama i udelima
preduzeća; odlučuje o osnivanju novih preduzeća; donosi poslovnik o svom radu
i vrši druge poslove utvrđene zakonom, osnivačkim aktom i statutom.
Članovi upravnog odbora mogu biti opozvani na isti način na koji su i birani
(predstavnici kapitala od strane skupštine, a predstavnici zaposlenih od strane
saveta zaposlenih). Pored ove odgovornosti, članovi upravnog odbora imaju i
imovinsku odgovornost za štetu koju svojim odlukama prouzrokuju društvu
kapitala.
Nematerijalni proizvod koji se ne može skladištiti, pošto se troši
istovremeno kada se i proizvodi. Za usluge, tj. uslužni sektor je karakteristično i to
da podrazumeva veliku zastupljenost ljudskog rada, odnosno radno intenzivni
sektor. Usluge često predstavljaju osnovno sredstvo za poboljšanje prodaje, tj.
prometa.
Trgovinski običaj koji je prerastao u pravilo koje se primenjuje u
trgovinskim transakcijama. Posebno su značajne uzanse o prometu robe na
međunarodnom nivou. INCOTERMS (akronim od engl. naziva Iternational
commercial terms) predstavlja zbirku međunarodnih pravila, tj. uzansi. Ova
pravila je usvojila Međunarodna trgovačka komora sa sedištem u Parizu.
Monetarna (novčana) jedinica, odnosno obavezna jedinica plaćanja u
platnom prometu jedne zemlje: dolar u SAD, funta u Engleskoj, lira u Italiji, dinar
u Srbiji, itd.
Reč "vaučer" je nastala od engleske reči ''vouch'', što znači
garantovati, jemčiti, odnosno od reči ''voucher'', što znači garant, jemac, svedok.
Vaučer je priznanica, pismena isprava koja služi kao dokaz da je jedan subjekt
uplatio drugom subjektu određeni iznos na ime duga.
Vaučer (u procesu privatizacije) predstavlja i hartiju od vrednosti za kupovinu
akcija preduzeća. Vaučer glasi na određeni iznos i stiče se po raznim osnovama:
na osnovu godina radnog staža, na osnovu uplate sa popustom, itd.
Vaučer (u turizmu) predstavlja ispravu koju izdaje turistička agencija (kao trasant)
kojom se ona obavezuje da će davaocu usluga (kao trasatu) platiti usluge koje
budu pružene donosiocu vaučera (kao remitenta). U ovom slučaju, vaučer ne
predstavlja hartiju od vrednosti, jer u samom turističkom vaučeru nije
inkorporirano pravo turiste na uslugu, pa kao takva nije prenosiva na drugo lice.
Veblenov efekat opisuje pojavu porasta tražnje za luksuznim proizvodima
visoke cene, iako je došlo do njihovog poskupljenja. Radi se o proizvodima koji
se ne kupuju zbog njihove stvarne vrednosti već zbog snobizma i njihove
skupoće. U te proizvode spadaju dijamanti, garderoba i drugi predmeti koji mogu
da budu deo statusnog imidža. Uporediti sa Gifenovim paradoksom.
Prodaja robe sa VP magacina. U praksi se često koristi i Veleprodaja kao zamenica.
Bezgotovinski instrument platnog
prometa pomoću koga se, radi plaćanja izvesnih novčanih obaveza, vrši prenos
sredstava sa žiro-računa nalogodavca na žiro-račun korisnika, nezavisno od toga
da li se vode kod istog ili različitog nosioca platnog prometa. Pomoću njega se na
isti način vrši i prenos sredstava sa tekućeg računa nalogodavca na tekući račun
korisnika. Kreće se na relaciji izdavalac-nosilac platnog pometa (banka)–korisnik.
On se koristi za plaćanja kad inicijativa za plaćanje potiče od dužnika.
Pojam vezan za kratkoročne fondove koji
su izrazito mobilni i brzo se sele sa jednog na drugo finansijsko tržište. Ta
promena poslovnog ambijenta u kome “vrući novac” egzistira jeste rezultat
promene u uslovima plasmana u nekoj zemlji. Najbolje se oslikava ponašanje
ulagača hot money-a kada dođe do devalvacije nacionalne valute zemlje u kojoj
su fondovi uloženi. Ukoliko imamo depozite po viđenju i postoji velika
diskrepanca između realnog i zvaničnog kursa, prirodno je očekivati devalvaciju,
tj. opadanje vrednosti domaće valute, što će se direktno (negativno) odraziti na
deponenta. Iz tog razloga svi "igrači" koji upravljaju ovim fondovima nastoje da
izbegnu ovakve gubitke i da anticipiraju naredne poteze centralnih banaka, tj. da
pobegnu na vreme.
Zalihe su po pravilu najveći deo obrtbih sredstava preduzeća. Njih čini: roba, gotov proizvod, nedovršena proizvodnja, materijal, sirovine, rezervni delovi ..itd.
Stvarno pravo vezano za obezbeđenje potraživanja iz nekog pravnog
posla. Subjekat koji daje stvar radi obezbeđenja (najčešće radi obezbeđenja
duga) je zalogodavac, a subjekat koji uzima stvar u zalogu je zalogoprimac.
Zalogodavac se, zato što je dužnik, ograničava u svom pravu svojine i ukoliko ne
ispuni svoj dug, zalogoprimac (poverilac) ima pravo, prodajom stvari koja je data
u zalog da naplati svoje potraživanje. S obzirom na to šta je predmet zaloge,
ona može biti: ručna i hipoteka. Ako se u zalog daju pokretne stvari, onda je to
ručna zaloga. Ako su predmet zaloge nepokretnosti, onda je u pitanju hipoteka.
Kamata koju pored redovne kamate plaća dužnik, ako o
roku nije izmirio dug. Njena visina se obično reguliše propisima o zateznoj
kamati, i može biti različita za razne dužnike.
Troškovi sopstvenog prevoza, istovara/utovara robe, carinjenja i tome slično.
Zemlje fiskalnog raja su one zemlje koje svesno smanjuju svoje (poreske)
prihode u budžetu sa ciljem privlačenja što više firmi. Diskrecija u smislu tajnosti
podataka (ko, koliko i iz kojih izvora ima na računu) je uglavnom zagarantovana,
tj. nema nikakvih deviznih kontrola i sl. To je situacija Le paradis fiscal gde ne
postoje porezi na dobit iz bavljenja profesionalnom delatnošću, niti porezi iz
dohotka (npr. na kapitalne dobitke od hartija od vrednosti). Sledeće zemlje
nemaju porez na dobit iz profesionalne aktivnosti: Monako, Andora, Bermudi, itd.
Zemlje koje nemaju porez na dohodak su Kostarika, Liberija, Panama, Urugvaj,
Venecuela, Džibuti. Postoje i države koje svoju "privlačnost" izražavaju nižim
poreskim stopama od ostalih zemalja OECD-a i to su: Angola, Holandski Antili,
Hong Kong, Jamajka, Švajcarska, Luksemburg i Lihtenštajn. Sva ova mesta su
"skloništa" od pogubnog delovanja poreza na poslovanje i bogatstvo. Kao što
smo videli, postoje razne vrste skloništa za različite namene. Panama i Liberija
nude izvanredne uslove brodovlasnicima, pa nije čudo što većina brodova danas
plovi baš pod njihovim zastavama. One nemaju porez na dobit koja je ostvarena
od korišćenja brodova (osnovna delatnost brodovlasnika). Propisi su sledeći:
potrebno je 800$ da se registruje firma i tajnost je zagarantovana. U Liberiji je
legislativa još liberalnija, tu je dovoljno da godišnje uplatite 150$ na ime poreza i
posao može da počne. Za holding kompanije su najinteresantnije destinacije
Švajcarska, Holandija, Luksemburg, Devičanska Ostrva, jer ove zemlje dopuštaju
kompanijama distribuciju dobiti filijalama bez ikakvog poreskog opterećenja. Za
osiguravajuće kompanije su najpovoljnija Bermudska ostrva, Kolorado (SAD),
ostrvo Man, dok je za profesije kao što su pisci, umetnici i kompozitori "tax
haven" Irska.
Pojam koji se vezuje za proces privatizacije i korporativno
upravljanje akcionarskim društvima (A.D.). Zlatnom akcijom se obeležava
situacija u kojoj jedan ili više holdera imaju paket od 50+1% akcija, čime oni daju
poslednju reč o pravcima razvoja datog preduzeća.
Često se u praksi dešava da država, pri privatizaciji eksdržavnih preduzeća,
ostavlja sebi tu zlatnu akciju kako bi onemogućila strane investitore da sprovode
politiku u tom preduzeću koja nije u skladu sa npr. nacionalnim zakonodavstvom.
Pojam koji je povezan sa deviznim kursom i deviznim
paritetom iz razloga što se od davnina na zlato (zbog njegovih svojstava) gledalo
kao na neki opšti ekvivalent u kojem smo mogli iskazati vrednost svake druge
robe. Engleska je 1816. god. uvela zlatni standard i kovani novac je sadržao
određeni procenat zlata u sebi. Sam paritet između valuta se utvrđivao
kovničkom stopom, odnosno koliko se jedinica može dobiti od određenje količine
zlata (npr. 1 $=1 gram, a 1 EUR=0,25 grama iz čega sledi da je paritet USD i
EUR 1:4). Devizni kurs je mogao da odstupa, ali samo u granicama tzv. zlatnih
tačaka (gornje i donje), koje su direktno zavisile od troškova prenosa zlata do
drugih zemalja.
To se može prikazati na sledećem primeru: SAD duguju Engleskoj 1 kg zlata ili,
preračunato u funte, 1000 Ł. Prema zlatnom paritetu, u SAD-u je to 3000 $
(odnos je 1:3). Troškovi prenosa 1 kg zlata do Engleske su 50 $. Ukoliko tražnja
za funtama poraste doći će do skoka kursa, ali ne više od nivoa gornje zlatne
tačke, tj. do 3,05 $ (3050 $ za 1 kg zlata) za 1 Ł, jer će u tom slučaju "jeftinije" biti
za SAD da pošalju zlato u Englesku. Suprotni je slučaj sa povećanjem ponude
deviza i donjom zlatnom tačkom.
Zlatni standard je trajao do Prvog svetskog rata, sa pokušajima njegovog
ponovnog uvođenja u dvadesetim godinama XX veka. Tada su se javile inicijative
za zamenu čistog zlatnog standarda zlatno–polužnim, a kasnije i zlatno–deviznim
standardom. Prvim se želela ograničiti tražnja za zlatom i to tako što su zlato
mogli kupiti samo oni koji su imali dinara u vrednosti 12,5 kg zlata, koliko teži
jedna poluga (1931. god. – sto dana konvertibilnosti dinara za zlato). Što se tiče
zlatno–deviznog standarda, on podrazumeva pravo Centralne banke da drži
rezerve kako u zlatu tako i u drugim konvertibilnim valutama i konvertuje domaću
valutu ne u zlato već u drugu valutu. Ovaj model su među prvima koristile
skandinavske zemlje, koje su veliki deo rezervi držale u funtama (Ł).
Dva vida podizanja
ekonomske saradnje između država na viši nivo, a to se dalje odražava na cele
regione. Zona slobodne trgovine jeste skup dve ili više država između kojih
carinske barijere i ostale restriktivne mere u trgovini (kao što su kvote, kotizacije i
ostale tarife) ne postoje.
Ono što se mora istaći je da članice samostalno određuju visinu carina u
poslovanju sa zemljama nečlanicama. U tome i leži osnovna razlika izmedju ova
dva pojma, jer carinska unija (kao napredniji oblik ekonomske saradnje) pored
rečenog obuhvata još i zajedničku politiku carina prema drugim zemljama.
Najpoznatije zone slobodne trgovine su: NAFTA (North American Free Trade
Area), tj. Severnoamerička zona slobodne trgovine koja uključuje SAD, Kanadu i
Meksiko i EFTA (European Free Trade Area), tj. Evropska zona slobodne
trgovine koja se osnovala sa namerom da konkuriše EEZ-u. Osnivači EFTA su:
Velika Britanija, Norveška, Švedska, Finska, Švajcarska, Austrija, Island i
Lihtenštajn. U sadašnjim uslovima ova Zona ima poprilično marginalnu ulogu,
ponajviše zbog osipanja članstva u suprotstavljenu grupaciju (EEZ, tj. EU).
Zemlje članice EFTA danas su: Norveška, Island, Lihtenštajn i Švajcarska.
Kurs koji se formira na osnovu ponude i tražnje novca sa žiro
računa preduzeća i banaka.
Trenutno naplativa potraživanja kod banaka koja se nalaze na
transakcionim računima (žiro račun, tekući račun) ili kao gotovina u blagajni, jer
uvek postoji mogućnost (ograničena samo likvidnošću banke) da se njima raspolaže
neformalno i veoma pojednostavljeno putem naloga za isplatu - prvenstveno
čekom. Treba ga razlikovati od štednih uloga koji i kada su po viđenju, ne
spadaju u žiralni novac. Pored toga, štedni ulozi, za razliku od novca na žiro
računima, po pravilu nose kamatu.
Žiralni novac nastaje na osnovu polaganja u gotovu, putem doznaka (prenosa, tj.
uplata) sa drugih računa (virmanisanjem), kao i na osnovu odobrenog kredita od
strane banke na račun korisnika. Može se nalaziti kod centralne banke, poslovnih
banaka, a eventualno i kod poštanskog čekovnog ureda (kod nas Poštanske
štedionice).